Izbori "onako" ili trijumf samovolje

Tamo gde se sporo i nerado uči, brzo se i lako zaboravlja. Evo, nisu prošle ni dve godine otkad je Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije, odlučio ne da podnese ostavku nego da „skrati sopstveni mandat“ (kategorija koju ćete u Ustavu uzalud tražiti!) i raspiše prevremene predsedničke izbore zajedno sa redovnim parlamentarnim i lokalnim. Razlog? U osnovi, ništa od autentičnog javnog interesa, nego eto, učinilo mu se da je zgodno da poveže sve to, i smatrao je da će to ići u prilog njemu i njegovoj stranci. Računica mu je bila pogrešna, ali sve i da je bila ispravna, sam bi postupak opet bio pogrešan. Ne protivzakonit i protivustavan - to nije bio - nego pogrešan u tom smislu da potkopava stabilnost institucija i uvodi u politički život suvišnu dozu arbitrarnosti. Svojevrsni marifetluk u okvirima zakona i izvan okvira boljih običaja.

Dvadesetak meseci kasnije, Aleksandar Vučić, čovek koga danas svi znaju kao „prvog potpredsednika vlade“ iliti PPV (još jedna kategorija koju ćete uzalud tražiti u Ustavu) a de facto politički najmoćnija ličnost u Srbiji, raspisuje vanredne parlamentarne izbore mada vlada nije dogurala ni do polovine mandata, mada se vladajuća parlamentarna većina nije raspala, mada ne postoji - ili nije poznat - nikakav nepremostiv koncepcijski sukob unutar većine.

Imamo, dakle, nedostatak ključnih pretpostavki za vanredne izbore u parlamentarnoj demokratiji, ali malo ko se na to i osvrće, jer smo vrlo brzo „istrenirani“ da u svakoj koliziji između slova i duha zakona i političkih standarda na jednoj strani, i puke volje (ili zlovolje) Aleksandra Vučića na drugoj, prevagu uvek odnosi ovo potonje. I tako je Vučić raspisao izbore koji Srbiji možda i nisu potrebni, ali su, eto, potrebni njemu. Da, baš tako: ON ih raspisuje, a ne predsednik države, predsednik Skupštine ili barem predsednik vlade, jer cela je Srbija nedeljama hodala na prstima i bez daha osluškivala pred vratima PPV-ovog kabineta, ne bi li saznala za ishod Vučićevih (tobožnjih?) premišljanja; niko nije ni pokušao da se pravi kako izbori zavise od bilo čega drugog osim njegove procene. Niko se, takođe, ni ne pravi da veruje (osim možda Dragana Đilasa) kako izbori služe bilo čemu drugome nego da Vučić obezbedi još komforniji položaj na vlasti za sebe i svoje, sa starim ili nekim novim koalicionim partnerima - a možda čak i bez njih.

U narednim nedeljama ćemo analizirati položaj i mogućnosti pojedinačnih pretendenata na politički presto, sada je pak trenutak za merenje prolaznog vremena (do)sadašnje većine. Povratkom na vlast tzv. starih snaga u novom ruhu „petooktobarska republika“ je uspešno demontirana, a o njenom ukupnom dometu tek će se ozbiljnije govoriti i pisati, kad bar malo utihnu „dnevne“ strasti.

Cela jedna politička garnitura koja je obeležila prethodnu deceniju sklonjena je u stranu. Dobili smo nazad „preumljene“ političare iz devedesetih, koji su promenili ideološko ruho, neki tek ovlašno, nezgrapno i u svakom smislu neubedljivo (recimo, predsednik Nikolić), drugi radikalnije i koliko-toliko artikulisanije (Vučić), ali kako je period njihove vladavine odmicao, tako se sve jasnije ukazivao ključni problem, koji su mnogi „entuzijasti“ (ne)namerno previđali: vokabular je izmenjen, ali osnove tehnike vladanja ostale su im iste. Ta je tehnika dubinski autoritarna, fundamentalno neprijateljska prema proceduri, delatnom pluralizmu i elementarnom ograničavanju samovolje, i ako joj omogućite i najmanji manevarski prostor za razmahivanje, ona će se bogme i razmahnuti.

U nekoj drugačijoj političkoj kulturi to bi možda naišlo i na jači otpor i u konačnici bilo kontraproduktivno po interese same vlasti, ali ne i u Srbiji, koja još ume da se zaljubi u „jakog vladara“; utešno je barem to što te zaljubljenosti traju sve kraće. Ili je to barem bio dosadašnji trend...

Sada, dakle, valja opet na izbore kad im vreme nije, jer se nekome kome se to može, učinilo da mu to baš odgovara, i da će tako olako kupiti ceo novi mandat, i to iz daleko komfornije pozicije. Srbija je takvim hirovima vladara umela da se poslušno podastre - recimo, Miloševiću 1992. i '93. - ali je umela i da surovo kazni njihovu nadobudnost. Od čega je to zavisilo? Reklo bi se, od „faze“ u kojoj je bila njena zaljubljenost u njih. Pa, u kojoj je fazi sada? O tome svako valjda ima svoje mišljenje, a moje je da mi je „strepnja dublja od nade“, što bi rekao jedan od onih koji su, nikako bez sopstvene krivice, takođe podletali pod žrvanj vladarske samovolje.

(Radio Slobodna Evropa)

( Teofil Pančić )