Kako je kidnapovana "Evropa"

Kelnski domoroci su u principu ljubopitljivi ljudi. Moj komšija Berni me je pre neki dan upitao „kako je sada u Srbiji“. Pročitao je u novinama nešto o pritisku vlasti na medije u toj zemlji u kojoj nikada nije bio, ali, sada mu je, kaže, jasno da „tamo nešto krupno mora da se promeni ako Srbija bude htela da se nađe u Evropi“.

Istog trenutka mi je skočio adrenalin. Zvuci naše ulice su se deformisali, slika Bernharda koji opušteno stoji pored šimšira pred svojim ulazom postala je iskrivljena, umekšana i prozračna. Obod mog vidnog polja se egošuterski obojio u crveno i našao sam se usred stanja zvanog „Udri ili beži“.

Berni mi je drag, ali istina mi je draža. Opredelio sam se za „udri“.

Mozak mi je grozničavo radio kao da sam se pre toga, umesto zemički sa pivskom kobasicom, najeo meskalina. Poput Bredlija Kupera u filmu „Bez granica“, u mikronskim delovima sekunde sam se prisetio kojekakvih gluposti koje su, od stvaranja Evropske unije naovamo, etablirane i upakovane u prećutni konsenzus o tome šta je Evropa.

Najveća među njima je, naravno, sveprisutno poistovećivanje Evrope i Evropske unije.

Može biti da je EU „zajednica“, „organizacija“ ili „porodica“, ali, šta god bila, ona nije kontinent. I pored toga, ona je svoje institucije uvek nazivala „evropskim“, bilo da je reč o „Evropskom parlamentu“, „Evropskoj komisiji“, „Evropskoj investicionoj banci“ ili drugim ustanovama. I tako su prolazile decenije, a EU je polako ali sigurno uzurpirala jezik. Svaki jezik. Nemački kao i srpski.

Tako da sada ljudi normalno govore o „proevropskim“ snagama, pokretima, orijentacijama, u zemljama kao što su Srbija ili Albanija. To su snage, pokreti i orijentacije koje su postavile sebi genijalan cilj: da jednog dana stignu tamo odakle su pošle. Na poluostrvo evroazijske ploče.

U pamćenju mnogih SFRJ-osnovaca je linija razdvajanja Evrope i Azije koja se učila poput pesmice: „Planina Ural, reka Ural...“ itd. A u nemačkom delu Evrope, u XXI veku, Centrala za političko obrazovanje koja pripada vladi na svom sajtu piše: „Granice Evrope nisu fiksirane, već su podložne različitim promenama i interpretacijama.“

Hajte molim vas? Ja bar nikada nisam čuo za interpretaciju prema kojoj su Ukrajina ili Belorusija azijske zemlje (doduše, jesam za izjavu nemačkog ministra spoljnih poslova Haika Masa - od marta ove godine - da je „Rusija najveći sused Evrope na istoku“, ali to nema veze...).

Jer, mnogi političari na Evropu gledaju ne teritorijalno, već kao na „zajednicu vrednosti“. E – to je jedna od sintagmi koje bih, da se ne borim za slobodu izražavanja, zabranio. Ali je vrlo omiljena u „Evropi“.

Ne znam na šta se tačno odnosi, ali znam da onaj ko se poziva na „vrednosti“, samim tim nekoga prećutno izopštava iz svog sistema. Ako na „Evropu“ gleda kao na tu „zajednicu vrednosti“, onda je Srbija u njegovim očima upravo postala vaterpolo-šampion Crne Rupe.

S druge strane, dragi moj susede, ima mnogo podataka o korupciji, mafiji, ljudskom trafikingu ili ubistvima novinara u „zajednici vrednosti“, ali u njoj ima očigledno i više novca za hipokriziju. Kao i za uspostavljanje monopola nad jezikom.

Pola sekunde kasnije, rešio sam da Berniju u lice saspem i činjenicu da je svojom rečenicom u Crnu Rupu poslao oko šest miliona kvadratnih kilometara i oko 200 miliona ljudi koji su deo Evrope. U Sloveniji su građani 1991. brisani iz registra građana; u tvojoj Evropi se, moj Berni, građani brišu iz političke svesti i tako pretvaraju u utvare sistema koje su na obodu svog olimpijskog kruga i čekaju da im se dozvoli da stupe u njega. A nije tako. Kada si poslednji put čuo za proafričku orijentaciju Južnoafričke Republike? „Kada si poslednji put uopšte razmišljao o jeziku kojim se služiš?“

„Zašto“, reče Berni, „jesam li rekao nešto nepravilno?“

Dragi, pomirljivi sused je bio spreman da me sasluša. Crvena boja je počela da nestaje iz mog vidnog polja. Ušli smo u kuću, otvorili flaše „Rajsdorfa“ i kucnuli se. Okvir priče je postao tečan. Ali ja sam ostao budan.

( Saša Bojić (Deutsche Welle) )