Doživotna robija zbog parčeta pice

Zvuči nadrealno, samo što režiser nije Kventin Tarantino nego američki pravosudni sistem. Hiljade ljudi biva osuđeno na doživotnu kaznu zatvora zbog krađe jedne jakne ili hrane za bebe. Aktivisti traže promjene zakona.

„Drže ga u zatvoru kao okorelog zločinca!“ Tu rečenicu Džudit Majnor (76) ponavlja već 13 godina. Njen sin Riki je na izdržavanju doživotne kazne u jednom zatvoru u Misisipiju. Uhvaćen je sa jednim gramom metamfetamina, koji vrijedi oko sto dolara. Iako zločin nikako ne treba pravdati, još manje opravdanja može da se nađe za presudu: „Doživotni zatvor bez prava na uslovni otpust!“ Ta rečenica je za Džudit Majnor zvučala kao neslana šala, a onda se pretvorila u horor.

Njen sin nije izuzetak. Drakonske kazne se razrezuju nekad za ukradeni par čarapa, nekad za parče pice. Mnogi sitni lopovi su poslati u doživotni zatvor. Širom SAD čak 3.300 ljudi izdržava doživotnu robiju za prestupe koji nijesu nasilni. Kazne ne predviđaju ponovno razmatranje i eventualno ranije puštanje na slobodu.

„Ima slučajeva doživotnih kazni za ljude koji su ukrali recimo tri kožna kaiša iz butika, hranu za bebe, bocu propana ili jer su posjedovali drogu u vrijednosti od deset dolara“, priča Dženifer Tarner iz organizacije Unija za američke civilne slobode (ACLU). „Ima na desetina hiljada ljudi koji znaju da će umrijeti u zatvoru jer su osuđeni na prestroge kazne i nemaju šanse da živi napuste zatvor“, kaže ova pravnica za DW. Razlog vidi u lošim zakonima koji su u pojedinim federalnim državama donošeni tokom 40 godina oštre borbe protiv droge i kriminala.

Sudijama vezane ruke

U bejzbolu udarač ima tri šanse da palicom pogodi lopticu koja dolazi od bacača – ako ne uspije, ispao je. Baš je takav zakon (Three Strikes Law) u Luizijani ili Floridi – svako ko treći put biva osuđen za krivično djelo automatski dobija doživotnu robiju. „Čak i ako je prvo krivično djelo bilo sitno ili ako je od njega prošlo 30 godina“, objašnjava Dženifer Tarner. Priča o najbizarnijem primjeru koji je srela: „Jedan 16-godišnji mladić je osuđen na doživotni zatvor jer je ukrao pištolj svog očuha – pištolj kojim je taj očuh prijetio majci mladića.“ Očuh zbog prijetnji nije snosio zakonske sankcije.

Tarnerova se dobro sjeća kako je sudija obrazložio doživotnu robiju na koju je osudio Rikija Majnora sa početka priče. „Nijesi zaslužio ovu kaznu, ali ja ne mogu ništa da uradim. Ruke su mi vezane', rekao je. Skoro sam pala sa stolice, nijesam mogla da vjerujem ušima.“ Sudije u SAD često ne mogu da rade ono što je smisao njihovog posla – da presuđuju i određuju pravedne i primjerene kazne. „Umjesto toga, sudovi robuju zakonima koji nalažu da se počinilac zaključa i ključ proguta zauvijek“, priča Tarnerova.

Mnoge njene kolege kažu da se ne slažu sa presudama – kao pravnici, građani, ali i kao poreske platiše. Jer ovakva zakonska praksa guta blizu dvije milijarde dolara godišnje. „Mislim da biračima i političarima koji podržavaju oštre zakone nekako ne dopire do mozga da ljudi bivaju zatočeni iza rešetaka cijeli život jer su ukrali jednu jaknu od 150 dolara“, smatra pravnica. Saglasan je i Burl Kejn, nadzornik u zatvoru „Angola“ u Luizijani. „Sudija bi trebalo da ima slobodu da ne dosudi doživotnu robiju. Osnivači SAD sigurno nijesu ovo planirali kada su pisali Ustav. Ova praksa je apsurdna i surova.“

Vrzino kolo

Pogođeni su uglavnom Afro-amerikanci. Širom SAD čak 65 odsto ovih kazni pogađa tu populaciju, u Luizijani čak 91 odsto. „Manje od pet odsto svjetskog stanovništva živi u Sjedinjenim Državama, ali imamo čak 20 odsto zatvoreničke populacije na svijetu“, upozorava Dženifer Tarner. Nije čudo što su zatvori krcati, kapaciteti su prepunjeni za 40 odsto.

„Vrzino kolo siromaštva, kriminala i zatvorskih kazni drži mnoge Amerikance iza rešetaka i slabi mnoge lokalne zajednice“, rekao je ministar pravde Erik Holder. On je najavio veliku reformu kojom će iz zatvora biti pušteni sitni dileri droge. ACLU želi još više – pišu Kongresu i predsjedniku Obami u nadi da će se i loši zakoni promijeniti.

Za 76-godišnju Džudit Majnor i njenog muža to je borba sa vremenom. Njihov sin je tokom 13 godina robije pokušao da se obrazuje i pripremi za novi početak. Kada ga posjećuje u zatvoru, sanja da može da ga vidi na slobodi. „Zreo je da se vrati kući. Nadamo se da ćemo to doživjeti“, dodaje Džudit.

( DW.de, B92 )