Razgovor sa Doris Lesing: Tamo gdje ulazi ideologija, odatle bježi zdrav razum

"Veoma malom broju ljudi je stvarno stalo do slobode i istine, veoma malom broju. Veoma malo ljudi ima petlju, petlju od čijeg postojanja prava demokratija mora da zavisi. Bez ljudi od te vrste, slobodno društvo izumire ili ne može da se rodi."

(Doris Lesing, Zlatna beležnica)

"Problem sa starošću je taj što je toliko dosadna. To je jako dobra opaska koju bi trebalo zapamtiti. Ljudi najčešće govore kojekakve... gluposti da čovek sa starošću postaje mudriji, itd. Budalaštine! Čovek sa starošću postaje ozlojeđeniji"

"Ljudi vam to najčešće ne kažu", govori mi Doris Lesing. "Problem sa starošću je taj što je toliko dosadna. To je jako dobra opaska koju bi trebalo zapamtiti. Ljudi najčešće govore kojekakve... gluposti da čovek sa starošću postaje mudriji, itd. Budalaštine! Čovek sa starošću postaje ozlojeđeniji." Smeje se.

Ova osamdesetosmogodišnja romansijerka je oduvek bila strastvena. Kao vatrenom kritičaru aparthejda, bio joj je zabranjen ulazak u Južnu Afriku između 1956. i 1995. Deset godina su odbijali u Francuskoj i Nemačkoj da objave Zlatnu beležnicu (1962), njen najčuveniji roman, pod izgovorom da je knjiga previše zajedljiva.

Kada su je u oktobru novinari sačekali ispred kuće da joj saopšte da je dobila Nobelovu nagradu za književnost, pred kamerama je sa uzdahom odgovorila: "O bože!" a zatim je dodala: "Znate, posle svega čovek ne može mnogo da se uzbudi."

Za gospođu Lesing se zna da ne prilagođava svoj govor u interesu diplomatije. Pokazivala je sklonost da kritikuje represivne režime, tiranske lidere i dogmatske ideologije. Loša strana toga je što su joj reči nekada bespotrebno uvredljive, čak i nepromišljene.

Gospođa Lesing, koja je napisala preko četrdeset knjiga, i dalje ne izgleda previše ushićeno što je konačno dobila Nobelovu nagradu. "Sedamdesetih godina su slali neke činovnike iz komiteta da mi kažu kako ja nikada neću dobiti nagradu, da im se ne sviđam, tako da sam o tome prestala da razmišljam", objašnjava ona.

"Stoga, kada su mi javili da sam je dobila, bila sam pomalo uznemirena jer poznajem nekoliko dobitnika, koji su mi govorili da su čitavu godinu posle toga bili samo Dobitnici Nobelove nagrade. I to je apsolutno tačno."

Gospođa Lesing me je primila u svojoj kući u severnom Londonu. Suncem obasjana dnevna soba, dekorisana egzotičnim ćilimima i statuama, u stanju je veselog nereda. Sela sam na ivicu kauča kako ne bih poremetila razbacane novine iza mene.

U jednom trenutku, naš razgovor prekida poseta crno-bele mačke. "Sada imam samo jednu", kaže gospođa Lesing. "Ona nikada ne bi podnela još jednu mačku u kući." Mačka se zove Jam-Jam, ime je dobila po liku iz japanske komične opere Mikado.

"To je bogata, lepa i razmažena devojka koja namerava da postane carica. Zato sam mislila da bi bilo zabavno dati takvo ime jednoj staloženoj, sredovečnoj mački", objašnjava ona i cinično dodaje: "mada većina ljudi ne shvata šalu."

Rođena 1919. u današnjem Iranu, Doris Lesing je odrasla na farmi u Južnoj Rodeziji (današnji Zimbabve), okružena knjigama. Svoj kritički um je razvijala od malih nogu.

Prvi roman Trava peva (1950) odigrava se u neimenovanoj državi na jugu Afrike i u njemu se opisuje odnos između belkinje i crnog sluge, koji na kraju završava nasiljem. Usudivši se da progovori o potlačenoj crnačkoj populaciji, ova knjiga je kritikovala belu kolonijalnu vlast u Africi i ukazala na njenu neizvesnost.

Roman otvara citat od nepoznatog autora: "Ono po čemu čovek najbolje može da proceni slabosti civilizacije jesu njene greške i promašaji."

Trava peva je izašla ubrzo posle još jednog kritičkog pogleda na Južnu Afruku, knjige Alena Pejtona Plači, voljena zemljo. Opaske gospođe Lesing o toj eri: "Važno je imati na umu da je čitava južna Afrika smatrana za veoma srećnu zemlju, punu zadovoljnih crnaca... tu viziju je uništila knjiga Plači, voljena zemljo.

Onda se pojavila Trava peva i naprsline su postale još dublje." Naravno, dodaje ona, promenio se samo stav, "ali ne i sistem u Južnoj Africi, koji je bio sistem aparthejda."

Africi se gospođa Lesing vraćala nekoliko puta, ali nikada nije odlazila u Iran. "Sada više ne bih ni išla. Iako me interesuje kako tamo izgleda, jer poznajem mnogo disidenata iz Irana, koji kao da čekaju da se neke stvari srede... Poput ljudi u Zimbabveu, čekaju da se stvari srede. Možda i hoće, a možda i ne."

No, stvari u Zimbabveu se neće ispraviti ni posle izbora u martu ove godine. "Mislim da će Mugabe ostati na vlasti jer će učiniti apsolutno sve da sačuva vlast", kaže ona. "Veoma loš čovek, taj Mugabe."

Nikada ga nije lično upoznala, ali primećuje da kada se pojavio, ljudi koji su ga poznavali govorili su da je veoma inteligentan čovek, te da se u međuvremenu pokvario, a oko uzroka toga postoje razne diskusije. U svakom slučaju, "njegova žudnja za moći je uništila sve ostalo što je imao."

Gledajući na današnju Afriku, gospođa Lesing se seća pojedinih aspekata iz prošlosti. "Dok sam tamo živela, toliko sam mrzela arogantnost belaca, tu belu strukturu, da sam odbijala da primetim dobre stvari. A dobro je bilo to što je funkcionisao poštanski sistem, što su radile železnice, a putevi bili održavani. Drugim rečima, infrastruktura je bila dobra."

Iako neki od njenih romana rasvetljavaju politička strujanja u pojedinim razdobljima, ona odlučno insistira da nije "politički pisac", pošto taj termin nosi sa sobom konotaciju propagandiste.

"Moja generacija je imala Staljina. A pisac je inženjer ljudskih duša, što se njega tiče, iz čisto političkih razloga. Mnogi ljudi u našem dobu se toga gnušaju jer je takav stav proizveo mnogo loše književnosti...

“Politička književnost je svuda u svetu beživotna." Gospođa Lesing je kraće vreme bila član Komunističke partije, pre nego što se potpuno razočarala u nju. Gubitak vere u partiju kao da joj je učvrstio uverenje u opasnost od dogmi i kolektivnog mišljenja. Takođe joj je pomogao da napiše Zlatnu beležnicu.

"U Zlatnoj beležnici postoji opaska: "koliko ja vidim, sve se raspada". Upravo o tome je reč u Zlatnoj beležnici, o raspadanju ere iz pedesetih godina", kaže ona. Preciznije, o "raspadanju" levice posle govora Nikite Hruščova na XX kongresu 1956, u kojem je priznao da Josif Visarionovič Staljin nije bio savršeni vođa.

Lesingova nas podseća da "komunističke partije širom sveta nisu htele u to da poveruju... Govorile su da je to propaganda kapitalističkih novinara, da su oni to izmislili."

Ipak, levica se urušila, ljudi su "odlazili iz partije, postajali religiozni ili su prelazili u vlastitu suprotnost, pretvarajući se u energične poslovne ljude, a neki od njih su doživeli i nervne slomove. Bilo je to grozno vreme za levicu. A ja sam pisala upravo o tom raspadanju, koje nije dotaklo samo levicu, nego, uopšteno govoreći, sve."

Roman je podeljen na nekoliko beležnica, od kojih svaka rasvetljava različiti aspekt života jedne žene. Glavna junakinja na kraju poludi. "Ako posmatrate strukturu, ona se raspada. Sve je u fragmentima! Sve je u delićima i parčadima. I završava se slomom, opštim slomom, nervnim slomom."

No, nisu svi na taj način posmatrali Zlatnu beležnicu. Istraživanje unutrašnjeg života žene, osećanja neprijateljstva i ogorčenja, nesrećna iskustva sa muškarcima neki su doživljavali kao zapaljiva i "puna mržnje prema muškarcima".

Prvi kritičari su u prikazima isekli knjigu. Međutim, prihvatile su je feministkinje, što je kod gospođe Lesing izazvalo dosta nelagosnosti. "Mrzela sam feminstkinje iz šezdesetih godina", kaže ona.

"Bile su dogmate. Tamo gde ulazi ideologija, odatle beži zdrav razum. Takvo je moje životno iskustvo."

Gospođa Lesing ima zdravstvenih problema i trenutno ne piše. No, upravo je završila knjigu o svojim roditeljima, pod naslovom Alfred i Emili, koja u avgustu izlazi u SAD. U njoj se ispituje kako bi izgledao svet da nije bilo Prvog svetskog rata.

"Pomislite samo, bez Boljševičke revolucije, bez Sovjetskog Saveza, bez sovjetske imperije, bez Hitlera, bez holokausta, bez Musolinija i bez Drugog svetskog rata... Stoga sam svojim roditeljima dodelila sasvim običan život, a u drugoj polovini knjige sam ispričala šta im se stvarno dogodilo."

Zašto sada piše o tome? "Prvi svetski rat, Drugi svetski rat, stalno su tu u meni, kao i drugim ljudima iz moje generacije. Nisu baš svi oni pomrli, znate! Ti ratovi su stalno u meni i ja moram da pišem o njima." Iako njene knjige opisuju ranije epohe, najveći deo njenog opusa je relevantan i u današnjici.

U Marti Kvest je pripovedala o Britanki koja odrasta u Africi. Nedavno je jedna mlada žena pozvala gospođu Lesing da poseti jedan književni klub u kojem se rapravljalo upravo o tom romanu. Meni je to bio fascinantno", kaže ona.

"Oko mene su bile devojke od dvadesetak godina i razgovarale o Marti Kvest, napisanoj pre pedeset godina. O čemu su one zapravo razgovarale? O tim velikim stvarima o udaji i rađanju dece, o karijeri. Čitavo veče su samo o tome razgovarale. Pa sada recite vi meni, šta se uopšte promenilo?"

Gospođa Lesing se dva puta udavala i ima troje dece. "Mislim da mlade žene i dalje tragaju za onim Pravim", kaže ona. "I u pravu su, jer ako razmišljaju da rode decu, on im je potreban." Postoje i šira pitanja od toga da li će Marta Kvest izdržati probu vremena.

"Mi, pisci, pišemo u vreme u kojem se postavlja pitanje da li će roman uopšte opstati", kaže ona. "Mislim da hoće, samo zbog one manjine kojoj je još uvek stalo do književnosti." Za sunovrat romana se, jednim delom, može okriviti i Internet sa svojim iskušenjima, kao što je pisanje blogova. "Mreža ljude pretvara u depresivce koji o ničemu ništa ne znaju."

Za sada, delo gospođe Lesing nekako “opstaje”, mada se danas čita na različite načine. "Jednom sam se šetala po Hempstedu kada mi je prišlo nekoliko tinejdžerki. Ugledale su me i rekle: "Ćao, Doris! Baš sada radimo Zlatnu beležnicu, super knjiga!"

Nisam stigla da im kažem da je u vreme objavljivanja ta knjiga smatrana prilično zapaljivom... Eto šta može da se desi knjizi, da postane stari klasik koji skuplja prašinu na polici."

Uprkos svemu, ”Zlatna beležnica će se i dalje čitati jer je ona veoma dobar izveštaj o jednom vremenu", kaže ona. "Ništa bolje ne mogu da zamislim, jer ne znam ko bi danas napisao Zlatnu beležnicu, pošto tog vremena više nema."

Sklonost ka neprestanom redefinisanju

Gospođa Lesing ukazuje i na savremenu dogmu "političke korektnosti”.

"Ona je nastavak komunističkih dogmi. Nego šta! Iste reči, isti stav... "Komunistička partija je donela odluku i to je od sada zvanična linija".

"Politička korektnost je, priznaje ona, na početku bila dobro zamišljena, govorilo se da je jezik koji koristimo seksistički, rasistički i slično.

Ali "to se pretvorilo u dogmu. Zato što volimo dogme, stvarno ih volimo. Ne možemo pustiti neku ideju da se tek tako razvija, jer se uvek nađe grupa fanatika koja je prisvoji i od nje načini dogmu."

A što se tiče njenog ličnog stava: "Ja sam uvek prilagođavala ideje, na ovaj ili onaj način."

U svom opusu, ona pokazuju sklonost ka neprestanom redefinisanju, tako da je pisala raznovrsne žanrove, od naučne fantastike do nefikcijelnih knjiga o mačkama.

Sa engleskog preveo Predrag Šaponja; The Wall Streat Journal, 15. mart 2008.

Galerija

( Emili Parker )