Uz nova podmetanja Marka Vešovića: Kradljivac tuđih rima

Kad bi se od svega što je dosad M. Udovički napisao u svojim polemičkim tekstovima sa mnom oduzeo sav skaredno-skatološki nadev, kao i ono "čak sam čuo", "reče mi jedan čoek", "reče mi jedna čoečica", sva dosadna ponavljanja već rečenog, itd, malo bi toga ostalo!

Još uvek nam duguje odgovor i na pitanje ko je taj ili ta koje je sakrio iza inicijala H. I. kojima je – jedinstven postupak! – kamuflirao izvesnog H. H. čije puno ime i prezime se ne usuđuje ni da napiše, pa čak ni odveć lako odgonetljive inicijale! A ipak, bez tih inicijala ne bi ni bilo ove polemike. Da to, Marko Udovički, nije nešto udvorički?

Da li Vešović uopšte čita moje tekstove? Koje ipak samouvereno komentariše, ali samo one delove gde može da pobegne od očigledne istine! Ja mu opširno, boreći se s prostorom, objasnim kako je, prvo, stilski upropastio Bodlerov stih iz soneta Neprijatelj, Voilà que j’ai touché l’automne des idées, a zatim ga totalno pogrešno preveo jer je kopirao-plagirao moj takođe pogrešan prevod tog istog stiha od pre četrdeset i više godina, a on, umesto da dadne neko suvislo objašnjenje ili čak opsuje u svome stilu, cvili kako se nisam “smilovao da navedem o kakvoj grešci se radi“...

Zaista, Vešović je majstor prećutkivanja! To je gore od autizma, to je auautizam, pa nek obilazi prijatelje psihijatre i traži objašnjenje! Ako se gradi slepim pred jednom tako jasno ukazanom greškom, šta će sa stotinama drugih kad dodje na red moja analiza njegovog prevoda Cveća Zla? Biće i to lepa knjižica!

Vešović-Riba – ali riba koja smrdi i s glave, i s repa i s peraja – prividno ubedljivo me izaziva da sada posegnem za rukopisom svoga prevoda iz 1959! I bilo bi to više nego prividno ubedljivo, da nije dozlaboga providno

Iskreno, mislio sam da se više ne bavim njime, da u svome poslednjem "mršu" nije učinio sve da spere sa sebe ljagu da je kradljivac jednog para rima iz prve strofe moga prevoda Bodlerovog soneta Neprijatelj: sjalo/malo!

Nije to neka velika krađa, niti su to neke rime; ali, udvorički Udovički, kao samoproglašeni profesionalac, ne voli da ga se nađe u krađi tuđih rima, i još da mu se to javno spočita, pribegava svojim konstrukcijama; muti vodu, da ne upotrebim neki drugi izraz, tim pre jer je ovaj u skladu s njegovim zodijačkim znakom, kao što ćemo videti.

Počinje ples datuma.

Tako Vešović kaže da je njegov prepjev Bodlerovog soneta Neprijatelj napravljen otprilike, prvo se ne sjeća tačno kad, ali ne prije 1987. I dodaje da su moji prepevi iz Cveća Zla objavljeni u Banjoj Luci 1989, što je navodno doznao nakon rata, kad ih je kupio na ulici, dakle 1995. ili čak koju godinu kasnije – čime sugeriše zaključak kako tobože uopšte nije bio u posedu moga Bodlera dok je prevodio Cveće Zla – i da me je na osnovu tog izdanja drao na već pominjanom portalu MJ, oslanjajući se na moj pogovor u kome opisujem da sam ja taj sonet prevodio još 1959.

" ...Mićević, dakle, tvrdi da je Vešović (koji sad govori u trećem licu, prim. KM), koji je u Sarajevo, na studije, došao 1963. godine, čitao njegov (Mićevićev) prevod iz 1959. godine, i prepisivao ga 1987. godine kad je pravio prepjev Neprijatelja (sad je odjednom učvrstio godinu nastanka prevoda soneta, prim. K. M.)... Pa sam očekivao,..., da Mićević kaže gdje je 1959. objavio prevod Bodlerovog soneta... Znao sam da je egoman... Ali to brbljanje luđaka čiju uvjerenost koja ne nudi dokaze (podvukao K. M.), da sam morao čitati njegove žvrljotine iz 1959, ne bi razbila ni jedna macola... "

Vešović je rođen pod znakom Ribe, čime se objašnjava mnogo toga od njegovog dvojnog ponašanja: jer, ja nisam rekao da je on prepisivao moj prevod Bodlerovog soneta (da je to radio, prevod bi mu bio bolji) nego samo da je uzeo moj odbačeni par rima, koji mu nije mnogo pomogao!

Ta dvoličnost vidljiva je i u prethodnom podešavanju nekih datuma i izbegavanju onih koji mu ne idu u prilog; izbijaju na površinu svi nedostaci jednog nerazvijenog zodijačkog karaktera: riba koja bi, u slučaju Marka Vešovića, htela da postane ajkula, da zamenimo likove iz La Fontenove basne.

Da poseduje iole, i jotu, logike – pored urođene inteligencije od koje je uspeo da načini svoju najgoru, po njega samog najopasniju saradnicu – Riba Vešović ne bi dozvolila da se ovako iskompromituje i upetlja u igru datuma, u čiju se mrežu upecao, zbog dve prisvojene rime

Jer Vešović-Riba – ali riba koja smrdi i s glave, i s repa i s peraja – prividno ubedljivo me izaziva da sada posegnem za rukopisom svoga prevoda iz 1959! I bilo bi to više nego prividno ubedljivo, da nije dozlaboga providno!

Jer Vešović, čujte, traži da mu kažem "gdje sam objavio taj prevod 1959"? Pa ja nikad nisam ni rekao da sam objavio taj prevod 1959, nego da sam ga napravio te godine! A u to vreme nisam ni znao gde se uopšte objavljuju prevodi! Niti sam sanjao da ću ikada ijedan objaviti...

Čitalac može pomisliti da ja nešto izvrdavam! Ma ne! Nego mahniti mahinator Vešović postavlja to pitanje: Gdje sam 1959. objavio taj prevod?, da bi nekako – opet riblja dramaturgija – zaobišao podatak da sam tu prvu verziju prevoda Neprijatelja iz 1959. objavio upravo u Sarajevu, njemu pod perajama, govoreći ribljim jezikom, 1975, u jednoj veličanstvenoj i prvoj takve vrste antologiji francuske poezije XIX stoleća kod nas u Bosni i šire, pod valerijevskim naslovom Narcis govori, u Svjetlosti, najelitnijoj izdavačkoj kući tog trenutka u BiH, a prevod pomenutog Bodlerovog soneta, štampan na str. 163, potpuno je podudaran s tom mojom žvrljotinom, kako on kaže, iz 1959, i nepobitno sadrži, u prvoj strofi, rime sjalo/malo, koje mi je baš taj Vešović pokrao najkasnije petnaest godina kasnije! On krade žvrljotine! Evo mog prevoda tog katrena:

Moja mladost beše kao bura neka,

blistavo mi sunce povremeno sjalo;

grmilo je, lilo, sad me pustoš čeka

u vrtu gde zrelih plodova je malo.

Bio sam mlad, ali ponosan 1959, pa i 1975, na ovaj prevod, ali kasnije sam ipak, praveći svoje prvo izdanje Cveća Zla, 1984, zaključio da je bura neka slaba zamena za ténébreux orage, mračna oluja, a rime sjalo/malo nimalo bodlerovske.

Zamenio sam ih drugim dvema – vihor/prizor – a njih ostavio za sobom i ne bih ni mislio na njih da ih Vešović ipak nije preuzeo i, umesto da bude zahvalan i ćuti, pokrenuo ovo u čemu smo! Evo njegove verzije:

Moja mladost bješe mračna nepogoda:

Kroz nju, ovdje-ondje, sunce bi prosjalo;

Grom i kiša tako harahu da ploda

Rujnog u mom vrtu osta vrlo malo.

(Kad bih primenio Vešovićevu kritičku metodu, razbio bih mu ovaj prevod na paramparčad; aferim za ovo „harahu“! Ipak, mogao bih mu predložiti bolje rešenje za prvi dvostih, kako bi izbegao dvotačku u prvom stihu koje kod Bodlera nema i u prevodu potpuno prekida lirski tok, a ni ovdje-ondje nije slavna zamena za francusko çà et là:

Moja mladost bješe mračna nepogoda,

Kojom tu i tamo sunce bi prosjalo; itd.)

Ali, ima još toga oko datuma. U pismcetu koje mi je uputio avgusta 2013. preko portala MJ, Vešović piše: "... ono što o Vašim prevodima znam još od 1978. godine", a sad se ugriza za jezik, glođe svoj jezik, što je to napisao, jer, da je prećutao, mogao bi se ponašati kao da za moje prevode i mene nije čuo čak sve do nakon rata, 1995.

To istovremeno pokazuje da nije mogao prevideti pojavu moje pomenute antologije Narcis govori, iz 1975, ukoliko je savesno, kao što stalno naglašava, već u to doba tumačio svetsku poeziju svojim učenicima i studentima, i već se ibretio nad mojim prevodima, citiram: Enti Mićevića! Jer takve antologije su zaista bile retkost na našim prostorima. Ko se iole zanimao za poeziju, čitao ih je. Ali „iole“ i „Vešović“ čine loš par rima.

Međutim, Vešović ide još dalje i opet nam podmeće, Riba muti vlastitu vodu u kojoj pliva! Jer, on je kao čitao moga Bodlera u izdanju iz 1989, ali kupio ga je tek "nakon rata na ulici" – dakle, kad je već bio završio svoj prevod Cveća Zla! – prećutkujući bibliografsku činjenicu više nego značajnu za jednog odgovornog profesora književnosti i profesionalca, makar i samozvanog, da je to bilo moje već treće izdanje Cveća Zla, a ako nam kaže da su dva prethodna izdanja, iz 1984. i 1986, prošla pored njega neprimećena, svako će mu reći ili da je bio nedostojni i neobavešteni profesor književnosti, i da pride, što je bliže istini, laže; jer u to vreme sve ono što je danas štampano u Banjoj Luci, naročito biblioteka Prevodi gde je objavljen Bodler, sutradan je osvanjivalo u Sarajevu, a samo naš tumač svetske poezije, taj majstor prećutkivanja, to ogledalo dvoličnosti koja se vremenom utrostručuje, to, molim, nije ni primećivao!

I zato sada, kao jedini odgovor, kivan, odlazi u šume pored Sarajeva da nađe granu drena i isteše močugu-mačugu-macolu da me isprebija kad me sretne na sarajevskim ulicama! Zastrašuje, zaprašuje, zagađuje!

Da poseduje iole, i jotu, logike – pored urođene inteligencije od koje je uspeo da načini svoju najgoru, po njega samog najopasniju saradnicu – Riba Vešović ne bi dozvolila da se ovako iskompromituje i upetlja u igru datuma, u čiju se mrežu upecao, zbog dve prisvojene rime! O tome bi mogli da porazmisle i urednici iz Pobjede, sem ukoliko ga namerno ne guraju u to nerazumlje.

PS. Vešović se zahvaljuje Miljenku Jergoviću što je objavio njegov tekst o mojim prevodima na svome portalu. Ja ipak mislim da je Jergović imao obavezu da kao njegov prijatelj urazumi Vešovića i da, opravdano objavljujući sve ono što ovaj kaže o mojim prevodima, ipak ne dozvoli da mi preko njega psuje majku.

Jeste da je svaki autor odgovoran za ono što piše i potpisuje, ali postoji i nešto iznad toga, a Jergović je, nažalost, zakazao kao urednik. Zato mu sada, ovako, savetujem da tu sramotu od jedne rečenice zbriše s portala koji nosi njegovo ime. Bio bih mu zahvalan. A ovaj neka psuje drugde. Jergoviću, Vi ste ipak u Evropi... makar jednom nogom!

( Kolja Mićević )