NEKO DRUGI
Klice totalitarizma
Samo masovna pošast, hipnoza i zaslepljenost, mogu da objasne, kako to da samo retki i malobrojni, vide ono što je toliko jasno i očigledno
Najpre je sam vrhovnik povukao crtu. Afera Snimak je samo spin, konstrukcija i zavera državnog neprijatelja. Ili, u najgorem slučaju, neoprezni „verbalni delikt“. Pa, poručio je, ako naši domaći i unutrašnji „zlomislitelji“ baš hoće, neka pronađu „dokaze“ za ove verbalije.
Usledio je očekivani tužilački splin. Najpre VDT, a zatim i vd VDT, „hrabro“ su stali uz našeg vrhovnika. Osim u par zanemarljivih slučajeva, na severu, u Pljevljima, i na jugu, u Herceg Novom, konstatovali su nedostatak dokaza.
Ali, ni to nije bilo sve. U veliku akciju „nedostatka dokaza“, uključio se i najveći deo medija, nevladinih organizacija i eksperata. I to ne samo onih pro-, nego i onih ne-, pa i anti-režimskih. „Nema dokaza“ raširilo se kao masovna pošast, hipnoza i zaslepljenost.
Jer, samo masovna pošast, hipnoza i zaslepljenost, mogu da objasne, kako to da samo retki i malobrojni, vide ono što je toliko jasno i očigledno. I što može, pardon, mora da zna, ne samo svaki diplomirani pravnik, nego i svaki student druge godine prava, koji je položio Krivično pravo.
A to je sledeće. Sadžaj (ne)spornog snimka predstavlja samooptužujuće svedočenje odnosno priznanje. DOKAZ NAJVEĆE DOKAZNE SNAGE A NE NEŠTO ŠTO TEK TRAŽI DOKAZE. NEPOSREDNU EVIDENCIJU O NAJTEŽEM OD SVIH OBLIKA SAUČESNIŠTVA. O podstrekavanju, planiranju i organizovanju više najtežih krivičnih dela protiv samih osnova ustavnog uređenja. O vrhu vladajuće partije, na čelu sa Milom Đukanovićem, kao najopasnijoj zločinačkoj organizaciji iz člana 401 Krivičnog zakonika. O atipičnom državnom udaru. O „veleizdaji“. (Umesto bezrazložne ili odglumljene „uvređenosti“, vd VDT morao bi da zna, da je, ignorisanjem ove evidencije, i sam postao, deo ove operacije.)
Još samo jedno preciziranje iz krivičnog prava, doduše isto tako notorno, opštepoznato. Da je akter (ne)spornog snimka bila neka potpuno marginalna grupa lokalnih lunatika, beskućnika ili pijanaca, apsolutno nesposobnih da s reči pređu na delo, njihov bi se predizborni naum i mogao kvalifikovati kao „verbalni delikt“. Ovako, kada je taj akter najmoćnija društvena grupa, onda to nikako nije moguće. Zbog ovakvih stvari, u SAD je nedavno promptno pritvoren, kasnije i osuđen, i jedan guverner. Kod nas, evo, naš vrhovnik nije, ali zato cela država, sve njene institucije, i svi njeni građani, jesu, to je valjda cena vrhovnikove slobode.
I, ovo je, kao što je već istaknuto, toliko notorno, elementarno i očigledno, da je pravo pitanje, otkuda onda uopšte onolika raširenost suprotnog, ignorisanja i negiranja, za koje smo gore, onako više metaforički, rekli, da je kao neka vrsta masovne pošasti, hipnoze i zaslepljenosti?
U odgovoru na ovo pitanje, do sada je, u svojim izvanrednim Izvorima totalitarizma, najdalje otišla Hana Arent, i njen odgovor upućenima je dobro poznat. Prema Hani Arent, naime, ignorisanje realnosti, jedan je od prvih, ranih, ali sigurnih, čak zastrašujućih simptoma totalitarizma. A ono mnoštvo „Nema dokaza“ u našoj aferi Snimak, antologijski je primer jednog upravo ovakvog ignorisanja. Kao neki prvi začeci ili klice totalitarizma.
Ovo utoliko pre, ukoliko znamo, a znamo, da ovde i danas, Crnoj Gori, Evropi i svetu, na žalost, ne nedostaje ni onih drugih, takozvanih objektivnih, ekonomskih, socijalnih i političkih uslova ili izvora totalitarizma. Nesmenjena i nesmenjiva vlast, klijentelizam, korporativizam, agresivni i ratni nacionalizam. Prošli, sadašnji i budući. Deformisana modernizacija, oligarhijski kapitalizam, siromaštvo, neopatrijarhat. Svetska ekonomska i finansijska kriza, uspon desnice, rasizma i fašizma. Danas na južnomediteranskoj periferiji, sutra, ako se ne zaustavi, i u zapadnim i severnim središtima, najprosperitetnijih i najdemokratskijih zemalja sveta.
Korupcija i strah, samo su spoljašnje manifestacije krize. Zamagljivanje, pa i brisanje, svake razlike između dobra i zla, tog biološkog i antropološkog temelja samog čoveka, njen je najdublji izvor. I to ne samo kada je reč o njenim glavnim akterima, nego i kada je reč o njenim brojnim klijentima. Afera Snimak je i u ovoj stvari antologijska. Zar se ne sećate, onaj naš slavni „poštolog“, baš je bio ubeđen da čini nešto uistinu veliko, moćno i dobro.
Zbog toga ova afera upozorava. I poziva na otpor.
( Milan Popović )