Oronula kuća

They used to tell me I was building a dream

With peace and glory ahead

Why should I be standing in line

Just waiting for bread?

/Govorili su mi da gradim san

I da me čekaju mir i slava

Zašto onda stojim u redu

I čekam da mi daju hleb?/

(Bing Crosby, 1931, “Brother, Can You Spare a Dime” /Daj koji dinar, brate/)

Neki od nas ih primećuju, drugi izgleda ne, iako ih ima 46 i po miliona prema poslednjem popisu; svuda su oko nas, ako vas ne mrzi da pogledate. Visoki čovek u poznim pedesetim godinama, koji je nekada možda imao svoju sliku na zidu kancelarije šefa u nekoj firmi, pakuje robu u supermarketu sa mrgodnom efikasnošću; krotki stari par u apoteci čeka u redu na kasi sa bočicom generičkog ibuprofena i pakovanjem maramica, pa zatim, kad čuju koliko šta košta, ostavljaju maramice i plaćaju lek sitnišem; naočiti otac srednjih godina, neobrijan i zapušten, čeka školski autobus sa svojim malim sinom pred skromnom kućom u predgrađu; umorni i rezignirani radnici restorana brze hrane i prodavnice u tržnom centru, neki od njih mladi, ali mnogi srednjih godina ili čak stariji, koji najčešće rade za minimalnu platu i potreban im je dodatni posao, bonovi za hranu ili neki drugi oblik državne pomoći da bi mogli da izdržavaju porodicu; narodna kuhinja u Njujorku sa ljudima koji bi vam mogli biti rođaci, koji strpljvo stoje u redu.

Svako ko okreće glavu od beznadežnih života mnogih naših sugrađana i govori sebi i drugima da ovi ljudi mogu da krive jedino sebe, ili je budala ili bezdušni skot.

Ni oni koji sebe još uvek nazivaju srednjom klasom nisu u sjajnom stanju. Kad čovek putuje po zemlji, zapanji se koliko su Amerikanci bedno obučeni i koliko su im gradovi propali. Svi znaju kako izgleda bankrotirani Detroit, ali ima mnogih drugih gradova čija je atmosfera potpunog poraza jednako opipljiva. Jednom sam pitao taksistu u takvom mestu šta ljudi tamo rade, a on mi je izdeklemovao dugačak spisak svih velikih proizvođača i firmi koje su stavile katanac na kapiju u poslednjih deset-dvadeset godina, i priznao je da nema pojma kako njegove komšije sastavljaju kraj s krajem. Ni ja nisam imao pojma.

Čak i za ljude sa impresivnim radnim iskustvom i raznovrsnim kvalifikacijama, nalaženje posla od koga može da se živi i uz koji ide zdravstveno osiguranje postalo je izuzetno teško. Naročito je teško mladim ljudima. Već godinama nisam čuo da je neki moj bivši student našao pristojan posao. Najviše čemu mogu da se nadaju je konobarisanje u nekom pomodnom restoranu gde je bakšiš dobar. Mnogim drugima je još gore, naravno. Pedeset godina nakon što je Lindon Džonson objavio „Rat protiv siromaštva“, najbogatija zemlja sveta više ne mari da li će milioni njenih siromašnijih građana živeti ili umreti.

Ako je nekom potreban dokaz, može da pođe od onoga što se dogodilo sa bonovima za hranu u Kongresu, sa takozvanim Dopunskim programom pomoći za ishranu koji svakog meseca koristi 47 miliona Amerikanaca, od čega su polovina deca i tinejdžeri. Neke od ovih beneficija, odobrenih 2009, biće ukinute 31. oktobra. Budući da se ove zime očekuje porast cena goriva, to znači da će mnoge porodice u hladnim državama morati da biraju da li će se smrzavati ili jesti.

Kako izveštava Boston Globe, bivši senator Džad Greg iz Nju Hempšira rekao je da stimulans nije ni zamišljen kao trajni izvor novca. „Čitavo stimulativno finansiranje planirano je kao privremeno“, rekao je Greg, strahovito bogat čovek i trenutno generalni direktor jedne bankarske industrijske grupe. Džon Kokran, profesor ekonomije sa Booth School of Business na čikaškom univerzitetu takođe je protiv stimulansa, i tvrdi da je njime utemeljena lažna pretpostavka da „sasvim proćerdana federalna potrošnja pomaže privredi“.

Briga za ljude kojima je potrebna pomoć je legitimna, kaže on, ali bonovi za hranu odvraćaju ljude od nalaženja boljeg posla, jer korisnici bonova brinu da će tako izgubiti ovaj dodatak. „U nekom trenutku“, kaže on, „morate biti pomalo nemilosrdni“.

Naravno da morate. Setite se samo truda koji su republikanci u Kongresu uložili da obore Zakon o pristupačnom zdravstvu, pravni akt koji je ratifikovala većina izabranih predstavnika naroda i potpisao ga predsednik. Poboljšanje života svih osim bogatih, kao što znamo, nije više nešto čime se bavi Republikanska partija.

Ali milioni Amerikanaca dobiće priliku da plate zdravstveno osiguranje i da se oslobode brige koja im zagorčava život; udruženi napor koji podržavaju neki od najbogatijih ljudi u ovoj zemlji da im se ta prilika uskrati možda je bez presedana kao primer čiste zlobe. Indiferentnost prema mukama i patnjama ljudskih bića ove ili one klase od strane jednog segmenta populacije univerzalna je pojava, ali trošenje miliona dolara na produbljivanje mizerije sopstvenih sugrađana i angažovanje jedne političke stranke da vam u tome pomogne, prosto je podlo.

To mora biti motivisano u jednakoj meri sadizmom kao i političkom računicom da, ukoliko ovi neosigurani dobiju osiguranje, obezbediće Demokratskoj partiji vladajuću većinu iz zahvalnosti: zato što im je omogućila da odu kod lekara.

Organizovani od, kako piše New York Times, „labave koalicije konzervativnih aktivista predvođenih bivšim državnim tužiocem Edvinom Misom III“, sponzori obustave rada vlade pripadaju organizacijama kao što su Tea Party patrioti, Amerikanci za prosperitet, Freedom Works, Klub za rast, Generation Opportunity i Mladi Amerikanci za slobodu, sa imenima lažnim poput komunističkih paravanskih organizacija iz 30-ih i 40-ih godina, a i pokvarene su kao svoje preteče. Ove grupe su prošle godine potrošile preko 200 miliona dolara na širenje dezinformacija i zaluđivanje lakovernih pričama o navodnoj šteti koju će pružanje zdravstvene zaštite neosiguranima naneti privredi. Ako su im oni uzor, Amerikanci i treba da se posvete isključivoj brizi za same sebe. Zaboravili smo nešto što je ova zemlja nekada znala, da društvo zasnovano samo na sebičnosti i pohlepi uopšte i nije društvo, nego ratno stanje i obračun jakih sa slabima.

(NYRBlog; Peščanik.net; prevod Ivica PAVLOVIĆ)

( Čarls Simić )