Vešoviću, marš iz učionice!

Marko Vešović se potrudio i napisao pedesetak stranica kako bi razvalio, kaže, moje prevode Šarla Bodlera, tekst koji je okačio na jedan portal tokom 2012. godine. Sve je to u redu, samo Vešović ne veruje, ne može da shvati da ja sve do pre nekoliko dana, početkom oktobra 2013, nisam pročitao te njegove razvaljotine! Šta je očekivao?

Da čamim ispred portala, kao ispred oltara, i čekam kad će on da ih okači! Pa nisam ni znao da postoji neki takav portal, meni je pomalo strana ta tehnika.

Zar mu najbolji dokaz da nisam čitao njegov tekst nije upravo to da nisam odmah odgovorio na te njegove analize, koje vape za odgovorom, tim pre jer volim polemiku, ali nikad je ne pokrećem prvi.

Autistička priroda i poetika

Ali Marko Vešović mi ipak, u svome “ljubavnom pisamcetu“ od 9. avgusta 2013, samouvereno, piše: “Očito je da ste pročitali moje analize vaših prepjeva...“ Da je samo napisao: „Pretpostavljam da ste pročitali...“ drukčije bilo bi sve. Za njega je očito da sam pročit’o njegove analize mojih prevoda Bodlera zato što sam jednog zajedničkog, njegovog prijatelja i svoga poznanika, pitao – kako u jednom e-mailu Vešovića obaveštava njegova saradnica na prevođenju francuskih pesnika, S. S. T. – Prevodi li Marko?

To moje sasvim bezazleno pitanje, gotovo starateljsko i podsticajno, i koje nije imalo nikakve veze s njegovim prevodima Bodlera, jer to je davno završena stvar, razbesnelo je Vešovića tako da se ton ljubavnog pisma s početka preobrazio u vulgarni govor nedostojan jednog profesionalca, kako sebe uporno naziva u odnosu na mene, i najzad odumro u pretnji, da će “da vam se najebem mile majke“. Takva ne samo brza, već na vrlo sažetom prostoru jednog pisamceta neuračunljiva promena raspoloženja, takva lakoća pražnjenja svesti, nadsvesti i podsvesti, odražava Marka Vešovića autističku prirodu i poetiku, i po formi i po stilu. To majka retko rađa, jedna je Darinka. A bilo bi vreme da je već jednom ostavi na miru kad ovako mrči hartiju.

Marko Vešović je takođe poludeo jer mu je naša zajednička prijateljica, koju on imenuje, ali ja dajem samo inicijale, V. S.-Đ., rekla kako sam ja navodno još 2008-9. prokomentarisao njegov prevod Bodlera ovako: Ima tu grešaka koliko voliš! Kažem navodno, jer je moje mišljenje bilo mnogo oštrije, ja sam čak govorio o jednom “prljavom“ prevodu, čak sam se u jednom trenutku dobro popalio, i to pred svedocima. I taj predvečernji solilokvij bio je za mene kraj - exit - što se tiče Vešovićevog Bodlera. Zajednička prijateljica ili je spontano loše prevela moje mišljenje, ili je htela da ga ublaži prenoseći ga Vešoviću. Osetljiv je Vešović.

Vešović u svome pismu meni oslovljava prijatelja koga sam kao pitao: Prevodi li Marko? inicijalima H. I. Neću reći, kao što bi on rekao, da Vešović laže, neću reći da se vara, nego, mnogo gore i opasnije, da konstruiše stvarnost onako kako njemu odgovara, služeći se u tu svrhu drugima, a ti konstruktori su opasniji i od lažova i od varalica. U književnom svetu to je ona bagra koju nazivam pristrasni antologičari, čak i kad ne prave antologije.

Šta nam, zašto nam i koga nam pod tim H. I. Marko Vešović podmeće ovde? Ko je H. I. koga sam navodno pitao: Prevodi li Marko? Čitaoče, znaj da taj H. I. i ne postoji, bar ne takav kakvim ga predstavlja M. V., i još znaj da ga je Vešović klonirao u svojoj razdraženoj mašti po liku pesnika H. H., koga sam zaista pitao: Prevodi li Marko?, što je jedinstven slučaj zamene, travestiranja putem inicijala!

Ali H. H. nije ni Hajnrih Hajne, Herman Hese, ni Hari Haler, osobu koja nosi te inicijale treba tražiti u našem regionu... I nemam ništa protiv toga što je taj H. H. to moje pitanje produžio do Vešovića. Koji nije shvatio da ja više ne mislim na to da li on još prevodi Bodlera, jer je to stvar odavno završena, nego da li, i šta, koje pesnike, s kojeg jezika, uopšte prevodi. Čak je u tom mom pitanju bilo i nečeg stimulativnog, tako da bi mu umesto završnog upitnika bolje odgovarao uskličnik! Problem je u tome što je Vešović H. H.-a klonirao u H. I.-a! HaHa>HiHi! Tako je, služeći se tim zakukuljenostima-zaumljenostima, taj uvek isti Vešović uspeo da podigne na viši nivo ono već slavno reče mi jedan čoek. Drugo je pitanje šta ga je navelo da H. H. klonira u H. I.

Voli da podmeće

Ali, Marko Vešović voli ne samo da klonira, da zakukuljuje-zaumljuje, nego i da podmeće. Tako podmeće nekog svog studenta, koji je navodno na jednom njegovom školskom času za jedan stih Pola Valerija iz Mlade Parke u mome prevodu, rekao da bi i on mogao tako da prevede, što znači i bolje od Kolje! Posle iskustva s ovim HI>HH, pitam se da li je taj student ikada postojao, ili ga je Vešović, kao i neke druge, izmislio, naštimao po potrebi za svoje spekulacije, a zatim podstaknuo, zloupotrebio, naveo ga da tako i tako misli, što podseća na odavno rasprostranjen oblik pedagoške pedofilije? Dante o takvima siledžijama protiv prirode govori u pevanju XV Pakla.

(Usput, povodom pomenutog Valerijevog stiha iz Mlade Parke, Vešović u proznom prevodu pravi već u prvoj reči takvu jezičku, i posledično analitičku omašku da bi mu trebalo zatvoriti vrata svih nižih škola, a kamoli univerziteta, odnosno zaista preispitati njegovo stvarno i koliko štetno (ne)znanje francuskog jezika, pošto ovde zaista nije reč o nekom složenom pitanju. Jer, u ritmovanom prevodu pridev immense i može se prevesti kao beskrajan ili beskrajna, pesnička sloboda bi to prećutno dozvolila, ali u analizi-tekstualnom raščlanjivanju stiha – koje Vešović besomučno naziva razvaljivanje – onaj ko tako prevede taj pridev, a ne jedino ispravno: ogroman, ogromna, hvaleći se pritom da je nepogrešiv, pada zauvek na ispitu!

Njegova savetnica i saradnica za francuske prevode, S. S. T., nije bila u blizini da mu šapne pravu reč, kao njegov živi rečnik i gramatika, ono što mu je za Emili Dikinson bila jedna druga, koja ga je prezrela! Jer ako je l’immense grappe iz Valerijevog stiha slika jednog sazvežđa na nebu, kako sugeriše Vešović, pitam ga kakvo je to sazvežđe koje je beskrajno u beskraju, kako bismo znali da je u obliku grozdaca ako je beskrajno, infini, kad ne znamo ni kakvog je oblika Beskraj? Jer, Valeri se ne gađa epitetima! Sazvežđe Grozdac, ako prihvatimo tu sliku, ali ne po svaku cenu; je ogromno, veoma veliko, ali ipak vidljivo u celosti, a ne beskrajno, beskonačno, itd. Ali ogromni grozdac ovde može da dovede na scenu i Malarmeovog Fauna - tako da reč žeđ dobija sasvim novi ukus - čime je Vešovićevo tumačenje studentima dovedeno u pitanje, ili je samo jedno od mogućnih. Ali pridev immense ne menja svoju vrednost, grozdac je u oba slučaja ogroman, ne beskrajan. Vešoviću, marš iz učionice!).

Potkazivač najcrnje vrste

Kad smo već kod Dantea, zapažam da mi Vešović u svome tekstu podmeće i one ličnosti koje se čak ne ustručava da imenuje, ali zauzvrat njima podmeće dela koja nisu počinili. Tako u jednom trenutku svoga teksta, kao usputno, podvriskuje kako je Milan Komnenić, koga poznajemo kao prevodioca Euđenija Montalea, iseckao na komade moje prevode s italijanskog, ali kad, gde i kako, to ne kaže, iako ga njegova naučna i profesorska profesionalnost – a on neumorno naglašava da je, za razliku od mene, profesionalac, malo negrom! – na to obavezuje. Jer, Komnenić to nikada nije ni učinio, a vi pitajte Marka Vešovića otkud mu taj šibicarski trik da izvlači iz rukava čoveka potpuno neupletenog u ovo, misleći da će mu svako bez provere poverovati! To su efekti koje koriste prljavi govornici, da se izvuku iz nekog retoričkog škripca kad se pojavi crna rupa u mozgu dripca.

Podmeće mi Vešović i neku Bošnjakinju, ali bez imena i čak bez inicijala, kojoj sam navodno rekao neke stvari povodom banjalučke džamije, stvari koje zaista nemaju veze s ovim o čemu je ovde reč, a ako i imaju, imaju tek toliko da se Vešović, nakon klonera i podmetača, pokaže, pod velom kao usputne upadice, kao potkazivač najcrnje vrste! On je od onih koji misle da drugi moraju da govore - laju! kaže nadahnuti Vešović - i čine onako kako oni smatraju da drugi treba da govore i postupaju. Kao da mu je Senad Pećanin nešto u rodu, koji me je sa svoje strane optužio da će “Kolja Mićević biti na listi zločinaca koji su srušili banjalučku džamiju“!

Ovde su u opasnom protivrečju, nisu se dogovorili, neka se dogovore! Bodler se posebno gadio takvih, počev od svoga poočima, što sam ja opisao u svome sonetu Bodler koji je Vešoviću zastao u grlu posle treće rime poput bodljikave vekne, pa u jednom trenutku nije mogao ni da bekne.

Igrom slučaja, u vreme kad je Marko Vešović, on čovek mortal, okačinjao svoje razvaljotine na pomenuti portal, čitao sam jedan njegov polemički tekst, u nekim podgoričkim novinama, koga se možda neko seća po markovešovićevskom obećanju i pretnji koju je u žaru polemike izneo, da će se ispeti na najvisočiju crnogorsku planinu i da će se s njenog vrha obilato popišati... sve do u dolinu! Valjda se u svojoj ponesenosti zamislio kao Rableov Gargantua, tako da bi Civilna zaštita Crne Gore morala da organizuje danonoćne straže u slučaju da Marko Vešović ipak pokuša da izvede-performansira svoju urinsku, ako mu jednog jutra ta prosta prostata urani, nepogodu! Pošto se zaselak moje majke, čarobni Dučići, nalazi odmah ispod te najvisočije planine, dužnost mi je da upozorim na tu mogućnu elementarnu nepogodu.

( Kolja Mićević )