E viva (Hilton) Montenegro!

U kultnoj emisiji „Sokacima stare Podgorice“, autora Miška Đukića, koja se emitovala na radiju Free Montenegro, gost Roko Pajser govorio je o vrtoglavom usponu lokalnih tipova koji su ponikli iz prilično siromašnih i ne baš uglednih familija i postali političari i biznismeni. Roko Pajser pominje i jednog danas poznatog biznismena koji je živio na periferiji pa je kačio štipavicama pantalone da ne bi dodirivale lanac od bicikla i umastile se tokom vožnje. Taj biznismen bi parkirao bicikl ispred hotela Crna Gora, zatim bi očistio cipele novinama, skinuo štipavice i tek bi nakon „sređivanja“ ulazio u Gradsku kafanu hotela Crna Gora.

U toj emisiji ključna rečenica koju izgovara Roko Pajser i kojom opisuje ljude sa margine ili kako ih on naziva „gradski šišnjari“, odzvanja i danas, čak i na youtube-u. „Ti ljudi su došli do para.“

Jedan od glavnih likova iz emisije „Sokacima stare Podgorice“ je i hotel Crna Gora. To je epicentar tadašnjih dešavanja, dok Roko Pajser nekoliko puta uopšte ne koristi riječ „hotel“, već samo govori „u Crnu Goru“. Ogromna je želja bila današnjih biznismena da postanu dio ekipe koja se okupljala u gradskoj kafani. Nakon turbulentnih godina inflacije u kojima su se jako dobro snašli, došlo je i njihovo vrijeme, pa su uz obezbeđenje, par skupih cura i sa tompusom u zubima ulazili kao bogovi u kazino koji je bio tamo smješten. Međutim, ostala je priča o štipavicama. Mnogo sličnih anegdota i istinitih priča su krenule upravo iz „Crne Gore“, odnosno iz Gradske kafane, a kao inspiracija su nerijetko bili „gradski šišnjari koji su na sve načine pokušavali da se infiltriraju u društvo“.

Dugo vremena se priča o rekonstrukciji hotela Crna Gora i njegovom preimenovanju u Hilton Montenegro. Međutim, prije par dana, na hotel su udarili bageri. Nezamislivo je da mi iskoristimo bager u neku drugu svrhu, pa da se kao u Beogradu 5. oktobra pojavi Bagerista Džo i pomogne u rušenju režima. Kod nas bager služi samo za rušenje objekata, a nerijetko su na meti spomenici kulture. Na toj listi je i Kino Kultura, kao i staro pozorište u Nikšiću. Bager „samo radi svoj posao“, strogo po upustvu za upotrebu.

Bilo je mnogo ljudi koji su negodovali zbog rušenja hotela. Pojedini tvrde da je sa rušenjem bašte hotela Crna Gora otišao i dio njihove mladosti. Nudio je taj hotel još nešto osim prenoćišta, dobrih sladoleda i kolača. Najviše je ljudi koji svoje stavove iznose na društvenim mrežama. To je neki vid pražnjenja usled potpune nemoći, ili naizgled potpune nemoći, možda je ipak posrijedi frustracija usljed predaje. Mi smo imuni na pobunu, stvoreni za kukanje. Nezadovoljstvo je otišlo do tih granica da je formirana grupa koja pokreće inicijativu za rušenje Gimnazije Slobodan Škerović. Ta ideja nije se rodila slučajno, jer kad je krenulo od hotela Crna Gora, pa Knjižara Kultura i Kino Kultura, Dom JNA, zatim Torzo i picerija Ćošak, uopšte ne bi začudilo da bageri krenu i na gimnaziju.

Pred kamere je stao gazda hotela Crna Gora, čovjek odgovoran za rušenje, odnosno restauraciju. Ta igra termina poklapa se sa terminima kriza i recesija. Recesija mnogo ljepše i nadasve lakše zvuči, tako i restauracija mnogo lakše „pada“. Gazda je izgovorio da je rušenje nužno jer se hotel mora prilagoditi novim standardima u turizmu. Kaže da on kao Podgoričanin (ovo posebno naglašava) razumije brigu građana, i tvrdi da će Hilton Montenegro postati kultno mjesto na kojem će se okupljati građani Podgorice!

Pretenciozno je unaprijed tvrditi za neki film da će postati kultni, a tek tvrditi to za hotel je apsurdno. Možda gazda firme koja vodi hotel ima u cilju da dovede Paris Hilton u Podgoricu na otvaranje hotela. Ako mu je cilj da privuče snobove, imaće koga da privuče, a izgleda da će imati i sredstava.

Prosto je nezamislivo da neko pod izgovorom „restauracije“ sruši hotel Moskva u Beogradu ili Café de Flore u Parizu samo zato što “ne odgovaraju novim standardima u turizmu”.

Vidjeli smo kako je restauriran dio Njegoševe ulice koji je pretvoren u pješačku zonu. Nikli su kič kafići, omeđeni limenkama, odnosno metalnim stubovima ulične rasvjete. Okolo je plavi ili modro zeleni mermer koji kao da je dio mozga naših stanovnika (ne građana). Kafići su naravno puni, jer ima dosta ljudi koje kao epicentar privlači zgrada Nove vlade. Nažalost, nije riječ o „novoj“ vladi, već o staroj koja se samo preselila u novu zgradu.

Upravo to megalomansko forsiranje izgradnje je ono što ruži ovaj grad. Nadam se da neće graditelji stići do Duklje, jer sigurno ni ona ne odgovara novim standardima u turizmu, pa možda naprave tamo hotel Doclea In. To je sindrom Mareze i Rastoka, kao u filmu Ko to tamo peva, kad đeda prozovu da je sirotinja, a on vadi novčanik i traži odmah pet karata! Dešavalo se i to kod nas, „daj ovamo pet bazena“, reče čovjek u šljokastom odijelu što se presijava kao riblja krljušt.

Za neke ljude su antikvarnice samo mjesta na kojima se skupljaju obične starudije koje ničemu ne služe. Novo vrijeme novih ljudi! E viva (Hilton) Montenegro!

( Đuro Radosavović )