„Biber sprej je naš parfem“

Navijači fudbalskog kluba Bešiktaš iz Istanbula nisu započeli pobunu u Turskoj, ali je njihovo učešće odigralo važnu ulogu u transformisanju protesta u širu pobunu protiv vlade Redžepa Tajipa Erdogana. Pripadnici Čaršije, grupe najvatrenijih fanova Bešiktaša, mobilisali su mase i dali protestima dozu humora, piše „Špigl“.

Bešiktaš ultras imaju reputaciju najgrlatijih fudbalskih navijača, sa rekordnih 141 decibela, zabilježenih na jednoj utakmici u maju. Mnogi Turci sada smatraju Čaršiju i najhrabrijim navijačima.

Erdoganova vlada je žestoko odgovorila Čaršiji. Privedena su 22 člana grupe i optužena za osnivanje terorističke organizacije sa ciljem rušenja vlade. Dva pripadnika su i dalje u zatvoru i prijeti im doživotna robija.

Okan je pripadnik Čaršije, koji se tokom četiri nedjelje juna borio protiv policije, podizao barikade i preko Tvitera usmjeravao demonstrante na položaje po gradu. „Udišem puno suzavca u ovoj borbi,“ rekao je Okan za „Špigl“.

On smatra da je Erdogan megaloman koji želi sve da diktira, od toga koliko bi žene trebalo da rađaju do toga da li bi trebalo graditi novi most ili tržni centar u Istanbulu. Okan ne pije ali mu ipak nije jasno zašto je Erdogan toliki protivnik rakija, turskog nacionalnog pića. Kaže da je izašao na ulice zbog demokratije i zbog Čaršije.

Transparenti Fenerbahčea i Galatasaraja na Trgu Taksim (FOTO: Beta/AP)

Kaže se da je fudbal više od igre a to je u Turskoj slučaj više nego bilo gdje drugo. Turci se u ogromnoj mjeri identifikuju sa timom za koji navijaju, iako je fudbal u toj zemlji ozloglašeno korumpiran, podsjeća njemački list.

Tri glavna istanbulska kluba, Fenerbahče, Bešiktaš i Galatasaraj, predstavljaju različite segmente društva. Smatra se da je Fenerbahče klub novopečenih bogataša i nacionalista a među svoje pristalice ubraja i Erdogana. Istanbulska srednja klasa podržava Galatasaraj. Bešiktaš je, sa druge strane, tim radničke klase i ljevičarskih intelektualaca. Ovaj klub nema veliki budžet na raspolaganju, a zvijezde iz svijeta fudbala uglavnom izaberu da igraju za druge timove.

Kada je Okan imao šest godina, njegov stric je na čin obrezivanja doveo igrače Bešiktaša. Fudbaleri su mu poklonili svoje znojave dresove, ostali čitavu noć i dijelili autograme. Iste godine, 1991, Bešiktaš je bio pobjednik turskog fudbalskog šampionata. Od tada, Okan sve vidi crno-bijelo, u bojama svog omiljenog kluba. Orao, maskota kluba, postao je Okanova omiljena životinja. Njegov otac, fanatični pristalica Fenerbahčea, morao je da prizna da mu je Čaršija „ukrala“ sina.

Bešiktaš je takođe ime naselja na evropskoj strani Istanbula, nedaleko od Trga Taksim, a glavna ulica koja kroz njega prolazi zove se Čaršija. Tu se sastaju pripadnici istoimene grupe navijača, osnovane 1982. Mnogi od njih tamo imaju prodavnice a vođe grupe, Amigosi, u kafiću Orao igraju karata.

„Bešiktaš je moj dom“, kazao je Okan. Njegovi roditelji su razvedeni i Čaršija je postala njegova porodica.

Za razliku od ostalih demonstranata, članovima Čaršije nisu strane čarke sa policijom. Na skoro svakoj domaćoj utakmici Bešiktaša dođe do sukoba između navijača i obezbjeđenja. „Biber sprej je naš parfem,“ poručuje Okan.

Fanovi Bešiktaša u parku Geti u Istanbulu (FOTO: Beta/AP)

Okan je mnoge dane i noći proveo u kampu demonstranata u parku Gezi na Taksimu. Vozio je moped kroz ulice oko trga, sakupljajući sendviče za demonstrante iz obližnjih restorana. Tražio je šljemove kako bi obezbijedio zaštitu od policijskih napada i golim rukama bacao nazad kanistere sa suzavcem.

Okan je takođe veoma pobožni musliman, i kada se molio pet puta dnevno, komunisti i nacionalisti su stražarili ispred šatora za molitve. Kaže da su u Gezi park dolazili zajedno ljudi koji se do tadi ne bi ni pozdravili na ulici. Čak su pristalice Galatasaraja i Fenerbahčea marširale zajedno sa Čaršijom.

Fanovi ovih fudbalskih klubova su ratovali na ulicama Istanbula 1980-ih, kada je poginulo nekoliko osoba. Dogovor lidera navijača 1990-ih je doveo do ublažavanja nasilja, ali ono nikad nije potpuno prestalo. Okan kaže da je činjenica da pristalice ovih klubova zajedno protestuju protiv Erdogana, revolucija sama po sebi.

Koristeći rječnik sporta koji toliko voli, izjavio je „Drugo poluvrijeme upravo počinje.“

Iako je vlada raščistila kamp u parku Gezi, mnogi pripadnici Čaršije su nastavili proteste. „Špigl“ je prenio atmosferu sa „otvorenog foruma“ u parku u Bešiktašu, u organizaciji Čaršije. Te noći su se stotine demonstranata okupuile u jednom amfiteatru dok su članovi Čaršije držali stražu oko tog mjesta. Između statua pisaca i novinara, govornici su se obraćali okupljenima. Jedan je pozvao na bojkot Burger Kinga jer je taj lanac brze hrane odbio da ljudima koju su tražili utočište tokom protesta dozvoli da uđu u njegove restorane.

Okan smatra da bi trebalo okončati fazu protesta koja uključuje ulične borbe sa policijom. Potrebno je osnovati političku stranku, „Partiju Gezi“, koja će pokazati Erdoganu da je suočen sa ozbiljnim protivnikom, ocijenio je.

Erdogan mora znati da borba nije gotova, rekao je Okan. On vjeruje da narod više ne želi da ćuti.

Koristeći rječnik sporta koji toliko voli, izjavio je „Drugo poluvrijeme upravo počinje.“

Odavno politički aktivni

Čaršija je na strani ugnjetenih i slabih, o Okanu se to sviđa, rekao još za „Špigl“.

Moto grupe je „Čaršija je protiv svega“ a fanovi Bešiktaša su bili politički aktivni dugo prije početka protesta na Taksimu. Demonstrirali su protiv rata u Iraku i izgradnje nuklearne elektrane.

Prikupljali su novac za žrtve zemljotresa i redovno daju krv. Jedan od lidera grupe je Jermen – u državi koja masovno ubistvo Jermena tokom Prvog svjetskog rata još ne priznaje kao genocid.

Kada su fanovi suparničkog tima na rasnoj osnovi vrijeđali fudbalera Bešiktaša koji je crnac, pristalice tog kluba su na stadionu razvile transparent na kojem je pisalo „Svi smo mi crnci“. Zato, ocjenjuje „Špigl“, ne čudi što ova grupa fanova Bešiktaša učestvuje u protestima protiv Erdoganove vlade.

Čaršija se 30 godina bori protiv despotije vlade. Ova grupa ima 300 hiljada sljedbenika na Tviteru i kada su počele demonstracije, bila je dovoljna jedna riječ da pokrene pristalice: „Stižemo.“

Galerija

( Angelina Šofranac )