Romario: Od fudbalskog buntovnika do političara

Ovaj čovjek je stekao reputaciju jednog od fudbalskih bogova. Zdepast, 165 cm visok vodio je Brazil 1994. do titule svjetskog šampiona. Tokom 20 godina duge karijere postigao je preko 1000 golova.

Van terena je bio jednako produktivan kao ispred gola, barem kad su naslovne strane u pitanju. Bio je arhetip slavnog i lošeg momka – kliše bezobzirnog i nepažljivog, jedan od onih mačo likova.

Danas je Romario ozbiljan nacionalni političar.

Ko nije ispratio metamorfozu se mora zapitati – da li je ovaj čovjek ozbiljan?

Moj prvi susret sa Romario de Souza Fariom se desio u sobi broj četiri odbora savezne skupštine u Braziliji. Našao sam se tamo da bih posvjedočio o Romariu kao predsjedniku kongresnog Odbora za sport i turizam. Vrlo brzo se pojavio i on, energičnog koraka u dobrom odijelu.

Sjednica je bila najavljena kao prilično opuštena. Ministar sporta Aldo Rebelo se trebao konsultovati sa svojim ljudima o detaljima organizovanja Svjetskog prvenstva u fudbalu čiji oni domaćini sljedeće godine. Naravno, trebalo se odgovoriti na neka ozbiljna pitanja, ali to nije inkvizicija.

Ispostaviće se brzo da brazilski parlamentarni rad podrazumijeva nivoe do sad meni nepoznate kada su u pitanju dosada i neprestano ćaskanje, nivoe koji idu do visina u kojima nema kiseonika više. Tokom četrvrtog sata brada je počela tonuti u moje grudi, dok je, kao kontrast, par metara dalje Romario poskakivao, bukvalno poskakivao u svojoj fotelji.

U pauzama između rečenica koje je nizao tek bi povremeno jezikom guštera prešao preko svojih usana ili rukom dozvao mladu sekretaricu ne bi li donijela još papira ili joj saopštio poruku.

Na kraju, nezamislivo se dogodilo – kongresmenu je nestalo riječi sa reći. Romario je napustio sobu Odbora i krenuo ka svojoj kancelariji. U međuvremenu se napravio cio red kolega poslanika i parlamentarnih zvaničnika koji čekaju fudbalsku legendu ne bi li se pozdravili ili slikali.

Nešto kasnije stisnut za stolom svoje male kancelarije Romario počinje i objašnjava kako tačno može navesti i datum kad je prestao biti fudbalska zvijezda, a počeo biti državni službenik. To je datum rođenja njegovog šestog djeteta, ćerke Ivi.

„Istina je da kada sam završavao fudbalsku karijeru nisam razmišljao o karijeri političara“, prisjeća se Romario „A, onda se, prije osam godina rodila moja ćerka Ivi sa Daunovim sindromom.“

„Počeo sam provoditi vrijeme sa roditeljima, prijateljima i rođacima ljudi koji imaju slične probleme, a onda sam shvatio da te ljude nema ko da predstavlja. Tako sam odlučio da se kandidujem.“

Očigledno je da je ovo priča koju je Romario mnogo puta ispričao u životu. Danas on stoji ispred onih koji na bilo koji način ograničeni. Većina pitanja koju je uputio ministru tog dana se, upravo, odnosila na pristup stadionima ljudi ograničenog kretanja. Ako sljedeče prvenstvo u fudbalu bude zakazalo u pomoćnim objektima za invalide to svakako neće biti Romariov prestup.

Pomalo zbunjući faktor u promjeni njegove ličnosti je marljivost. Romario je bio taj koji je kritikovao svoje trenere, on je tvrdio da mu ne treba trening, da je samo dovoljno da se pojavi na terenu i zabije tih nekih par golova. Danas, 900 km daleko od rodnog Ria, on ispred sebe ima evidenciju rada i ažurnosti svakog poslanika.

Ono što ovog socijalističkog poslanika danas ljuti i brine jeste ulaganje i izgradnja stadiona za dolazeće prvenstvo što on vidi kao odlično tle za korupciju i pobjedu ličnih nad opštim interesima.

Njegove smeđe oči mijenjaju oblik ne samo nad tim šta se radi već i nad tim ko radi te stvari.

Na meti Romaria se odavno nalazi prvi čovjek brazilskog fudbalskog saveza, a sam je, prošle godine, bio dio kampanje koja je primorala prvog čovjeka saveza Rikarda Tešeiru da da ostavku, pošto je na kraju i priznao uzimanje mita.

„Tešeira je bio rak društva ali je sadašnji predsjednik saveza Hose Maria Marin nešto gore i od toga.“

Marin je bio kongresmen tokom vojne diktature pod kojom je Brazil patio 20 godina. 1970. Godine Marin optužuje uredništvo lokalne TV Kultura zbog svojih ljevičarskih stavova, a ubrzo potom prvi čovjek te kuće Vladimir Hercog, nekadašnji novinar BBC, biva mučen i ubijen od strane tajne policije. Marin je nedugo posle javno hvalio rad te policije.

Romario upozorava da bi to bio veliki poraz za Brazil da sve učesnike takmičenja dočeka takav čovjek.

A onda je došai slobodan dan, subota. Iako sam bio uvjeren da ću dobiti opširan intervju, kao i priliku da upoznam njegovu ćerku Ivi – nisam ništa od toga. Romario se predomislio. Njegova portparolka Marša mi je rekla „Šta da ti radim sad, zna biti takav, temperamentan!“. Takođe mi je priznala da radi posao svojih snova, jer je odrasla sa posterima Romaria u svojoj sobi, kao i da ću priliku možda dobiti sjutra kada odlazi u favele.

Motivi Romariovog političkog angažovanja će mi ostati misterija, posle egoizma koji je dosta često vrvio iz njegovih rečenica i postupaka

U nedjelju smo stigli favele. Moj vozač je morao sam razmontirati barikadu koju su postavile lokalne bande. Kada smo se konačno parkirali vozač je brzo otišao potražiti kafu, ali se još brže vratio jer je naletio na lokalnu bandu, koja nije imala problem sa pokazivanjem svog oružja.

Romario je trebao biti počasni gost koji će otvoriti tek napravljeni vještački fudbalski teren. Ovo je prvi sličan projekat u ovoj zajednici posle 15 godina, a pogurao ga je sam Romario.

Pored terena je stajala grupa klinaca pocijepanih majica, poneko sa jednom čarapom, a svi improvizovanih cipela za fudbal.

Romariovo osoblje je već uveliko počelo sa objavom šta je fudbalska legenda uradila za slične zajednice kad je stigla poruka od Marše koja kaže da Romario neće doći – pada kiša pa će i saobraćaj biti užasan.

Kiše svakako nije bilo, a putevi te nedjelje su bili najprohodniji koje smo zatekli te nedjelje.

Ceremonija otvaranja je, ipak, održana, u malo tmurnoj atmosferi, sa klincima koji su se očigledno razočarali čuvši vijest o nedolasku fudbalskog boga. Brzo po otvaranju terena sjurili su ne bi li ga odmah isprobali.

Romario kaže da je svjestan da nije savršen, ali da će uraditi sve za šta su mu ljudi ukazali povjerenje, i da, svakako, neće dopustiti sebi ono što sebi dopuštaju kolege poslanici kada je neki nivo u pitanju.

Motivi Romariovog političkog angažovanja će mi ostati misterija, posle egoizma koji je dosta često vrvio iz njegovih rečenica i postupaka. Tim Vikeri, fudbalski novinar, kaže da je Romario klasični „malandro“, momak Ria „koji radi samo ono šta hoće i sve što hoće“ .

A, da li taj Romario ostavlja tragove u politici Brazila? O tome se ne mora diskutovati.

Preveo: Milika Leković

Galerija

( Tim Frenks (BBC) )