Želio sam biti zemljoradnik

Praveći intervjue s nizom značajnih ličnosti, onog i ovog vremena, uvijek sam nastojao da imam pred sobom sagovornika. Ali, pokatkad, zbog drugih redakcijskih obaveza, nijesam mogao razgovarati uživo, pa sam slao pitanja. Tako je bilo i s Milanom Konjovićem (1898 - 1993), velikanom jugoslovenskog slikarstva, članom Vojvođanske akademije nauka i umetnosti.

Milan Konjović mi, iz Sombora, piše: “Dragi Vukoviću,

Primio sam Vaše pismo sa traženjem na pismeni intervju. Ja, međutim, intervju dajem samo kada imam sagovornika. Pošto Vi uskoro dolazite u ove krajeve i možete doći do mene, ništa ne gubimo a siguran sam da će razgovor biti i kompletniji i življi.

Vaša pitanja bezmalo obuhvataju čitav moj život i rad, a za to bi tebalo vešto pero pisca da se to da na adekvatan način. Dakle, oslobodite me pisanja - što Vama prepuštam - a Vi dođite na razgovor koji će - u to sam uveren - biti puniji, bogatiji, da kažem kolorističniji nego što bi bilo

moje pisanje.

Molim Vas samo, da mi javite ranije kad mislite doći. Doviđenja i srdačan pozdrav.

U Somboru, 3. januara 1970. Milan Konjović”

Maestrovo pismo leglo mi ka’ kec na desetku! Potpuno je u pravu; i ja volim živ razgovor; oči u oči.

I: jednog popodneva dugog, uputih se iz Beograda ka sjeveru Bačke, u Sombor, nekim rasklimatanim autobusom, koji je zastajkivao gotovo u svakom mještašcu, da iskrca stare i primi nove putnike; u Ravangrad, o kome mi je pričao, takođe slavni Somborac, pjesnik, pripovjedač, esejist, Veljko Petrović.

Promiču brkati kukuruzi… Jata gusaka; zabijeljeli se salaši.

Nekoliko sati napornog puta; konak u somborskom hotelu “Sloboda”.

Salašarska Vojvodina

Ujutro, susret s Konjovićem; za života legenda, pravi svetac. Razgovaramo u Galeriji barokne zgrade iz osamnaestog vijeka koja nosi slikarevo ime. Galerija “Milan Konjović” otvorena je 10. septembra 1966. godine. Poklonio mu Sombor grad, a on njemu pet stotina svojih slika.

- To je moje osećanje duga prema ovoj zemlji, od koje sam dobio sve što imam. Smatrao sam da time treba da joj uzvratim (kao kad plod koji je iznikao iz zemlje opet pada na zemlju). Ko hoće da se upozna s mojim razvitkom, s mojim celokupnim slikarstvom, mora doći u Sombor - veli Milan Konjović.

- U Galeriji ima oko pet stotina dela, ali ja to svakim danom dopunjujem. Svakako, ta se Galerija ne bi mogla realizovati da nisam naišao na puno razumevanje u gradu…

Sin ugledne somborske porodice advokata i kraljevskog javnog bilježnika Davida Konjovića i Vere rođene Vukičević, osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom Somboru. Slikarske studije započeo 1919. godine na Akademiji u Pragu, koju poslije dva semestra napušta i nastavlja privatno u Pragu i Beču. Godine 1924. odlazi u Pariz, đe boravi, s kraćim prekidima, do 1932, kada se nastanjuje u Somboru. Prvu samostalnu izložbu imao je u Somboru 1926. godine. Predstavljao jugoslovensku umjetnost na mnogim izložbama u inostranstvu.

Vojvodinu, kaže, ne slika kako je drugi vide, već kako je osjeća. Na njegovim platnima, najčešće, ravnica; neizbježni salaši somborski; salašarska Vojvodina.

- Ja sam po rođenju ekspresionistički karakter, slikam doživljaj, osećanje s jednim motivom, a ne ono što može da vidi fotoaparat ili prosečan čovek - objašnjava mi Konjović.

- Ja slikam moju viziju. Doživeo sam Vojvodinu u detinjstvu; na zemlji, na našem salašu, radio sa seljacima. Želeo sam biti i sam zemljoradnik. To su doživljaji moga detinjstva. Vitalistička narav

Počeo je da slika još u Gimnaziji, u Somboru, kako kaže, instiktivno. Tu je imao svoju prvu izložbu. Ljeti, s Ivanom Radovićem, slika somborske salaše. Konjović je, kako ističe moja prijateljica, dr Vera Jovanović, vrsna istoričarka umjetnosti, dugogodišnja upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, bio vitalističke naravi, veoma emotivan i senzibilan, što mu daje sigurnost poteza i brzinu. Već na početku „plave faze“, u slici „Moj atelje“, može se naslutiti osobenost njegovog pristupa, koji će, tokom vremena, postati razmahaniji. Krenuo od kubizma, klasicizma…

- Nisam imao pojma o likovnom govoru, ni o pravcima u umetnosti - veli Konjović. - Ono kako sam slikao u detinjstvu to je bilo autentično, a to se podudara s onim što danas slikam. Evoluirao sam, ali sam sačuvao sebe. Te pravce koje pominjete studirao sam, odnosno, želeo sam da vidim čime se mogu koristiti. Nikada nisam pao pod uticaj nekog slikara. Služio sam se elementima i poukama. Kubizam smatra da je slika nova realnost koja se sama hrani i koristi elementima sveta, a da je slikar objekat. Kroz moje slikarstvo dominira motiv, nisam bio imitator prirode. Suvereno sam vladao motivom, koristeći se samo likovnim elementima iz vidljivog sveta…

Konjović se, između dva svjetska rata, u Parizu najviše družio s Jeftom Perićem, Petrom Dobrovićem. Kada je 1930. godine, došao do svoje “plave faze”, koja će, kako naglašava dr Vera Jovanović, potrajati gotovo pune tri godine, odnosno do njegovog povratka u Sombor 1932, shvatio je da je stekao svoj rukopis i postigao zavidne rezultate. Vera Jovanović smatra da je jedna od najuspješnijih Konjovićevih slika iz tog perioda “Moj atelje II”. To je onaj isti atelje u njegovoj pariškoj kući, koji je ranije slikao. Ali je, kaže Jovanovićeva, kompozicija punija, a kolorit razigraniji. Ultramarin plava, koja dominira cjelinom, a u kojoj prosijavaju akcenti karmincrvene, živopisna je, vedra i plemenita…

Na samostalnoj izložbi Milana Konjovića u pariškom Gran Paleu 1985. godine, jedan tamošnji kolekcionar, oduševljen slikom “Moj atelje II”, poželio je da je otkupi, ali, naravno, bez uspjeha, jer je slika već bila u vlasništvu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, poznatog kolekcionara, Konjovićevog velikog prijatelja.

Osjećajni a ne racionalni element

Slika “Žetva” (1938), ulje na platnu, smatraju likovni kritičari, Konjovićevo je remek-djelo. Kolorit vri, “kao u usijanom kotlu, plamti i bukti”. Kosidba u centru pažnje. Nema prave linije i praznog prostora, sve je zgusnuto. Slika jasno ilustruje slikarevu duboku vezanost za rodno tlo. Tridesetih godina, netom proteklog vijeka, počinje Konjovićeva “plava faza”, a za vrijeme Drugog svjetskog rata nastaje “siva faza”…

- Kad sam otišao u Prag, na Akademiju, tamo zakone slikarstva nisam našao. Studirao sam samostalno Leonarda i tako shvatio šta su crtački i likovni elementi. Uvek sam bio jednom nogom u istoriji a jednom u današnjici - priča mi Milan Konjović.

- Kod mene više dominira osećajni, a ne racionalni element, kao i u našem narodu. Ono što sam naučio, naučio sam najviše od slikara s kojim sam se družio. Dalje, čitao sam o filozofiji slikarstva. Sam sam sve prošao i sačuvao svoju ličnost i autentičnost. U Parizu sam počeo iznova. Pošao sam svojim putem, jer sam želeo da nađem svoj adekvatan izraz. Onda se pojavila ta moja slikarska fizionomija, ta “plava faza”, kako kažete. Primećen sam u Parizu od najvećih kritičara. Posle uviđam da u Parizu, baš zato što sam pošao svojim putem, nemam šta da tražim, i shvatam da se treba vratiti kući, na izvor, i slikati naše ljude, naš pejzaž. Što se tiče “sive faze”, koju pominjete, svetska kataklizma je i na mene uticala, pa sam utišao kolorit. Međutim, posle “plave faze”, on je pod uticajem novog doživljavanja naše klime, počeo da prelazi u oranž, žutu i crvenu, tako da sve to prelazi u “toplu fazu” koja je izgrađena našim motivima i našim elementima.

Po povratku iz Pariza slikao je i pejzaže s Primorja. Kolorit je bogatiji, življi.

- Leti sam često slikao u Dubrovniku i Cavtatu. Moj kolorit je verovatno postao topliji zbog doživljaja primorskog pejzaža. To je uticalo na moju kolorističku gamu. Verovatno se ta jarka i topla faza razvila u sintezi uticaja Dalmacije i Vojvodine - objašnjava mi Konjović.

- Ta faza se prekida ratom, moj kolorit se gasi, ne gori, ne plamti, postaje siv. Teme su neobične; groblja, prosjaci, bednici. Oko čoveka se vrti moje slikarstvo. Čovek je za mene uvek bio motiv, vrlo interesantan. Ljudski lik je uvek kompleksniji i mnogo bogatiji asocijacijama nego pejzaž…

Impresija i snaga

Platna mu trepere kao vojvođanski ljetnji pejzaži. Uvjerljivo je predstavljao “užarenu Vojvodinu”. I: kad slika žito, govorio je, mora da bude pedeset gradi vrućina, nebo plavo, s malim bijelim oblacima, kao jaganjci. Važna mu je bila atmosfera, jer, veli, ako nje nema, ne može slikati žito. Sunce je žarko na platnima, prži, puno žutih, narandžastih tonova, za razliku od Vojvodine Ivana Radovića, koja je u ljubičastim, nježnim, mirnim tonovima.

- Jedno vreme sam radio i pastelom, jer stvarno nisam imao materijala. To je delikatan material kojim se ne može temperamentno raditi, pa sam morao raditi mirnije. Od tog vremena kolorit se svestrano bogati u svim pravcima - kaže Konjović.

- Uvek u svom vremenu, ja sam stalno pratio sve događaje u slikarstvu i jedno vreme sam se obračunavao s apstraktnim slikarstvom. Došao sam do saznanja da je to jedna apsolutna sloboda od koje veće slobode u kreaciji ne može biti. Pošto bez vizuelnog sveta ne mogu stvarati, nisam mogao postati ni apstraktni slikar. Ja sam ostao odan vizuelnom svetu. Radovićeva Vojvodina, o kojoj govorite, je gledana kroz reminiscencije mladosti koju je tu proveo. Njegovo slikarstvo je lirsko slikarstvo, nostalgija, sećanje na mladost. Moje slikarstvo, vezano za ovo tlo, odražava mnogo veću dramatičnost. Ja sam dramski slikar. Stara je istina da jedan motiv može slikati i dvadeset slikara. U mom slikarstvu snaga i impresija su najkarakterističniji… Slika veoma brzo. Kao da sliku ne smije ostaviti za sjutra. Jednom, za vrijeme ljetovanja u Dubrovniku, napravio je četrdest slika. To je, očigledno, i karakteristika impresionista.

- Ima slikara koji rade u jednom dahu, a ima i onih koji rade bolje kad duže rade - veli Konjović.

- Ja spadam u one koji u prvom dodiru s platnom daju maksimum. Pravila, dakle, nema. Svako mora da pronađe onaj način na koji može da da maksimum sebe.

Posljednjoj svojoj izložbi dao je naziv “Ljudi”. Zašto?

- Zato što sam naslikao čitavo vojvođansko društvo; od siromaha do bogataša, od radnika do intelektualaca, od lepotice do rugobe - kaže Konjović.

- Te sam ljude doživeo još u detinjstvu, i to sam uglavnom slikao.

I na kraju, na čemu sada radite?

- Slikam. Baš zato što radim “eksplozivno”, ja imam periode rada i mirovanja - veli Milan Konjović.

- Najviše slikam leti, s proleća i s jeseni…

…Prošetah Somborom. Na zidu stare kuće sunčani sat s brojčanikom na kome piše: Jedan ti je od ovih poslednji…

Galerija

( Slobodan Vuković )