Sedam godina bez strategije

U trećem godišnjem nacionalnom programu Crne Gore (oktobar, 2012.) u okviru MAP programa, planirane su izmene i dopune Strategijskog pregleda odbrane Crne Gore (SPO-2010.) Dobro je što je Ministarstvo odbrane, ali sa zakašnjenjem od dve godine, uočilo da SPO ne daje odgovore ni na jedno ključno pitanje u sistemu odbrane, o čemu sam pisao jula meseca 2010. godine.

Treba zaboraviti na postojeći SPO i izraditi novi. Izrada novog SPO je poslednja šansa da se izgradi sistem odbrane suverene Crne Gore, prema njenim mogućnostima i potrebama.

Za izradu novog SPO ne treba se oslanjati na inostranstvo, jer u Crnoj Gori ima dovoljno znanja i pameti da se on izradi. Prilikom izrade postojećeg SPO korišćena je i pomoć Džeferson Instituta i kompanije MPRI, ali poreski obveznici ne znaju koliko ih je to koštalo.

SPO nije dao odgovor na tri veoma bitna aspekta odbrane, a to su brojna veličina Vojske, organizacijsko formacijska struktura i finansiranje sistema odbrane.

Juna meseca 2007.godine, tadašnji načelnik GŠ VCG, general-potpukovnik Jovan Lakčević, saopštio je da je Vojska Crne Gore koncipirana na 2.400 pripadnika. Prvi put, Odluka o organizacijsko-formacijskoj strukturi i brojnoj veličini Vojske stupila je na snagu 13.novembra 2008.godine. SPO Crne Gore, 2010., projektovana brojna veličina Vojske imala je 2.356 formacijskih mesta, a tolika popunjenost bila je planirana za 2014.godinu. Aprila meseca 2011.godine, brojna veličina Vojske smanjena je za 11 odsto i svedena je na 2.094 formacijskih mesta. Imajući u vidu i brojno stanje policije, oko 5.000 pripadnika, za Crnu Goru je ovoliki broj uniformisanih lica ekonomski neodrživ. Brojnu veličinu Vojske i policije treba realno odrediti na osnovu deklarisanog integralnog sistema bezbednosti i realnih izazova i pretnji po bezbednost.

Generali su napravili sistemsku grešku, jer su pokušali da prekopiraju veliki sistem odbrane država NATO, što je nemoguće, a ukazuje i na veliko neznanje.. Ne može Vojska Crne Gore sa 2.094 formacijskih mesta da ima brigadu kopnene vojske, centar za obuku, logističku bazu, vazduhoplovnu bazu i mornaricu, a sve to po NATO standardima, po kojima brigada ima oko 3.500 pripadnika. Smešno je i neozbiljno navedeno da je jedan od zadataka kopnenih snaga i odvraćanje od oružanog ugrožavanja Crne Gore. Postavlja se pitanje kojim snagama i sredstvima će Vojska Crne Gore to realizovati, valjda neće haubicama 122mm, dometa oko 15 kilometara.

Planirana sredstva za finansiranje odbrane u SPO niti su realna, niti se ista obezbeđuju. Planiranju bi pozavideli i najveći optimisti, pa je tako za 2013.godinu procenjeno da će nominalna stopa rasta BDP iznositi 8 odsto i da će odbrambeni buđžet iznositi oko 50,2 milona eura ili oko 1,3 odsto BDP. Za 2013. godinu za odbranu su planirana sredstva u iznosu od oko 35,95 miliona eura, a od toga za plate oko 68,27 odsto, što je nepovoljan odnos.

U 2013.godini planirana je, između ostalog, i prodaja 4 aviona „Super Galeb“ (G4). Ništa neobično, da nije u SPO zapisano da će se avioni „Super Galeb“ koristiti za obuku i trenaž pilota i biće u rezervi za angažovanje u slučaju potrebe za misiju odbrane države, sve do iznalaženja adekvatnog rešenja odbrane vazdušnog prostora. Sada nije jasno da li je to što je napisano u SPO bila glupost, ili neko sada narušava bezbednost države. Naravno, za ovo neće niko snositi odgovornost.

Pojedine odredbe SPO nisu u saglasnosti sa Ustavom Crne Gore, pa se nameće pitanje da li je to urađeno zbog neznanja ili dodvoravanja NATO savezu. Po meni, čini mi se da je drugo u pitanju. Po Ustavu Crne Gore pripadnici Vojske mogu biti u sastavu međunarodnih snaga, pa je čudno da je dopisan novi zadatak Vojske, podrška savezničkim snagama koje se angažuju u kolektivnoj odbrani (član 5 Vašingtonskog sporazuma). Navedenog zadatka nema u Strategiji odbrane Crne Gore. Član 5 Vašingtonskog sporazuma uređuje međusobnu odbranu članica NATO saveza, jer ako bude napadnuta jedna članica, smatra se da su napadnute sve članice i druge članice će pružiti pomoć i u vidu vojne (oružane) sile. Da bi član 5 Vašingtonskog sporazuma bio primenljiv i zakonski uređen, Hrvatska je posle ulaska u NATO izmenila Zakon o obrani.

Logistiku SPO definiše kao skup svega i svačega, malo pozadinskog obezbeđenja i malo logistike i ne shvata se njena suština. Logistika se razlikuje od pozadinskog obezbeđenja po tome što ističe dinamiku, deluje na integralnoj funkcionalnoj osnovi i po tome što se njome uveliko bave i određene institucije izvan vojske. Logistički pristup podršci vojnih snaga i njihovih aktivnosti omogućava jedinstveno političko, ekonomsko i vojno gledanje na pitanja odbrane i bezbednosti države, a time i na meterijalno tehničku, zdravstvenu i infrastrukturnu podršku vojske.

U SPO kao jedan od prioriteta u razvoju logistike naveden je razvoj sposobnosti potrebnih za podršku zemlje domaćina (Host National Suport-HNS) snagama NATO. Navedeni prioritet na mala vrata uvodi privremene NATO baze u Crnoj Gori. Suština je u prilagođavanju luka i aerodroma po NATO standardima, kako bi u njima mogli da uplovljavaju i sleću njihovi brodovi i avioni, tu da borave i da i im je obezbeđeno održavanje, a po njihovom planu kada i koliko hoće i da je sve to besplatno.

Suviše je vremena prošlo, a malo toga je urađeno u izgradnji sistema odbrane. Svako zaostajanje u procesu reforme Vojske može imati nesagledive posledice za odbranu države, a izgubljeno vreme ponekad je teško nadoknaditi i poreske obveznike to puno košta.

( Zoran Bukvić )