Klanovi i politička podobnost umjesto standarda

Danas je opšte priznato, da je nauka bila činilac od ključnog značaja za formiranje zapadne civilizacije, a savremena razvijena društva se običavaju označavati i kao „društva znanja“.

Kakav je pak status tog za društveni razvoj tako značajnog faktora kao što je nauka unutar savremenog crnogorskog društva? Jesu li već uklonjena sva ograničenja i stvoreni svi neophodni i dovoljni uslovi za uspešno funkcionisanje i unapređivanje razvoja naučnog saznanja?

Da li je prema tome realno opravdana medijska euforija plasirana povodom zatvaranja poglavlja 25, posvećenog nauci i istraživanjima u okviru pretpristupnih pregovora sa Evropskom unijom?

1. Nedovoljno uvažavanje evropskih naučnih standarda i preteća inflacija akademskih titula i zvanja.

- Donedavno, postdiplomske studije kao proces za regrutovanje novih generacija naučnika su bile veoma omeđeno prisutne na domaćim visokoškolskim ustanovama. Paralelno sa uvođenjem u međuvremenu i osporavanog “Bolonjskog sistema” studiranja, došlo je onda do naglog omasovljenja postdiplomskih studija za koje naši fakulteti i njihovi studijski programi u znatnom broju slučajeva još nisu bili u dovoljnoj meri spremni.

Takođe se je počelo formirati shvatanje akademsko-naučnih zvanja kao tzv. “luksuznog dobra” koje onda valja prisvojiti u cilju uvećanja prestiža u socijalnom okruženju

Jednim birokratskim potezom su takoreći bile nametnute postdiplomske studije – kako tamo gde je za to bilo realnih pretpostavki i mogućnosti, tako i tamo gde ih nije bilo.

Pri tom je bilo i prihvatanja neprimerenih tema za doktorske disertacije, iste praktično niko ne kontroliše u pogledu njihove originalnosti, odn. eventualnog prepisivanja, čak se od kandidata ne traži da potpišu obavezujuću izjavu pod zakletvom o tome da su disertacije samostalno sačinili te uredno naveli sve korišćene izvore, kako je to u svetu uobičajeno.

Neke od njih ne poseduju sve po evropskim standardima tražene kvalitete i bivaju nestrogo ocenjivane… Jedan od primera za prihvatanje neprimerenih tema jeste recimo i odobravanje doktorata iz germanistike sa temom “Nastava njemačkog jezika u Crnoj Gori 1865-1945“ na jednom od ovdašnjih fakulteta.

Ovakve teme evidentno ne pružaju priliku za nikakvo ozbiljnije teoretisanje, njihova obrada se svodi na registrovanje podataka iz dokumenata lokalnih arhiva i njihovo površno komentarisanje...

U tom stilu serijski proizvedeni doktori nauka onda po pravilu nisu kadri da svojim daljim aktivnostima daju očekivane ozbiljnije doprinose nauci, a rapidno umnožavanje nosilaca datog zvanja ne znači automatski i ekspanziju autentičnih naučnih kapaciteta ovog društva.

Ono štaviše poprima karakter jednog dobrim delom inflatornog procesa praćenog svojevrsnim samoobmanjivanjem u pogledu prave vrednosti i teorijske težine jednog značajnog broja akademskih titula.

Takođe se je počelo formirati shvatanje akademsko-naučnih zvanja kao tzv. “luksuznog dobra” koje onda valja prisvojiti u cilju uvećanja prestiža u socijalnom okruženju. Primetna je i težnja među nekim političkim funkcionerima da se domognu akademskih zvanja kao aduta za dalju političku karijeru, te upečatljivije predstavljanje u javnosti.

U sledu takvih trendova, donekle je onda razmljivo i mestimično pomaljanje problematičnih nastojanja ka svojevrsnim poludiskretnim sporazumnim solucijama u kontekstu dosezanja željenih akademskih titula.

2. Nepovoljan uticaj politike i klanova na sferu nauke.

- Tema potencijalnih upliva ideološko-političkih stavova na crnogorsku nauku posebno je aktuelna s obzirom na predistoriju komunističkog sistema državnog socijalizma na ovim prostorima, pri čemu su naročito društvene nauke bile pod stalnom, bilo otvorenom bilo diskretnijom političkom presijom.

Svako ideologizovanje nauke je pak u direktnoj suprotnosti sa evropskom liberalno-demokratskom tradicijom

Nastojalo se infiltrirati ideološka režimska opredeljenja u korpus naučnog saznanja, kako bi ista onda mogla biti plasirana sa autoritetom nauke i kamuflirana kao navodni izraz objektivne naučne istine – a ne tek proizvod odlučivanja političkih subjekata na pozadini određenih interesa.

Da li je naša današnja nauka potpuno slobodna od takvih upliva i nastojanja? Pozitivni pomaci u pogledu poštovanja pune slobode naučnog istraživanja i nemešanja politike u sferu naučnog saznavanja se nesumnjivo mogu registrovati.

Ipak, u relevantnoj društvenoj praksi kao da paralelno sa tim ujedno još opstaju i neke sklonosti i navike iz pređašnjeg sistema SFRJ. Tako je u javnosti prisutna sumnja, da se pri dodeljivanju nekih visokih državnih nagrada domaćim naučnicima poslednjih godina ne retko poduzima jedna implicitna ideološka selekcija kandidata u skladu sa njihovom bliskošću određenim političkim shvatanjima, dok naučna dostignuća praktično ostaju u drugom planu.

U javnosti kao i institucionalno se snažno forsiraju intelektualci više poznati po svojoj prorežimskoj orijentisanosti no po naročitim naučnim ostvarenjima... Kao recidiv nekih prošlih vremena može biti shvaćena i jedna komponenta pravila kojim se na UCG uređuje izbor nastavnika u zvanje vanrednog univerzitetskog profesora, uz isticanje jednog u osnovi političkog kriterijuma: naime, od kandidata se izričito traži da “Najmanje dva rada… moraju biti priznata u međunarodnoj i domaćoj javnosti kao značajan doprinos nauci ili moraju imati veliki značaj za nacionalnu ili državnu samobitnost ili kulturu” (Mjerila za izbor u akademska naučna zvanja UCG, član 12.).

Sad, mada je ulaženjem u široke procese evropskih, te evroatlantskih integracija ideal državne i nacionalne samobitnosti donekle relativisan, on i dalje opstaje kao sasvim legitiman politički ideal. Nije, međutim, jednako legitimno tom idealu pridavati status kriterijuma za izbor u akademska naučna zvanja.

Bezobzirnim forsiranjem svojih interesa i kadrova, te interesne skupine ujedno vrše dalekosežan destruktivan uticaj i na sam akademski i naučni vrednosni poredak

Najpre uopšte zbog toga, što udovoljavanje jednom takvom merilu prestavlja prevashodno izvesno dostignuće u smislu realizovanja određene političke postavke cilja, odn. jednog ideološkog angažmana – podesno za neku drugu vrstu priznanja(!). Insistiranjem na daljoj primeni takvog načina procenjivanja kvalifikacija naučnika-kandidata za izbor u dato akademsko zvanje lako bi se iznova našli na putu političkog intervencionizma u sferi nauke, te razmimoilaženja ili preteće kolizije naučnih i vannaučnih vrednosti!

Svako ideologizovanje nauke je pak u direktnoj suprotnosti sa evropskom liberalno-demokratskom tradicijom u čije imperative spada i puna autonomnost i sloboda naučnog mišljenja, kakva se pak postiže samo na putu ostvarivanja ideološko-političke neutralnosti nauke i nezavisnosti naučnih institucija od svagdašnjih konstelacija političkih interesa!

Problematične i destruktivne konsekvence tome suprotne prakse su na osnovu poučnih istorijskih iskustava već dobro poznate i nije za očekivati, da bi se one automatski preobratile u pozitivne, ukoliko samo kriterijum značaja naučnih radova za “interese međunarodnog proletarijata” i izgradnju “besklasnog društva” sada zamenimo kriterijumom njihovog značaja za (ma kako pojmljenu) “nacionalnu i državnu samobitnost”.

Nauka naprotiv najbolje služi društvu i društvenom razvoju upravo kroz ispunjavanje svojih glavnih autohtonih ciljeva: putem saznavanja i objašnjavanja stvarnosti, te racionalnih predviđanja budućih tokova realnih procesa – a ne potčinjavanjem bilo kakvim ideološkim ciljevima!

Drugi izvor pritisaka na naučnike i nauku dat je kroz delovanje klanova kao neformalnih ali i te kako uticajnih interesnih grupa formiranih na osnovi određenih personalnih, individualno-grupnih interesa koji nisu identični sa interesima naučnog saznavanja.

Integrisanost u određene klanovske strukture iskazuje se u praksi kao de facto vrlo važna stavka za napredovanje u akademskoj karijeri, zauzimanje značajnih funkcija na fakultetima i drugim akademskim institucijama (ne izuzimajući tu ni CANU).

Bilo kakvi lokalizmi i provincijalna zatvaranja potpuno su međutim nespojivi sa naučnim duhom kao takvim

Delovanje klanova i promicanje njihovih interesa se odvija pod velom diskrecije, u formi zakulisnih radnji i uz zaverenički entuzijazam. Ove nelegalizovane, neki put čvršće, neki put labavije organizovane interesne skupine se običavaju u javnosti predstavljati kao bezazlene “kolegijalne” asocijacije, a funkcionišu na bazi osiguravajuće uzajamne lojalnosti i solidarnosti pri promicanju određenih personalnih interesa.

Krajnji učinci njihovog po pravilu dugotrajnijeg delovanja nisu međutim nimalo bezazleni! Oni svojim članovima-kooperantima obezbeđuju značajne privilegije, neretko uz nanošenje štete pravima drugih kolega, koji se na ovaj ili onaj način ne uklapaju u određene klanovske kombinacije.

Bezobzirnim forsiranjem svojih interesa i kadrova, te interesne skupine ujedno vrše dalekosežan destruktivan uticaj i na sam akademski i naučni vrednosni poredak i njegove standarde, nastojeći da ga podrede vlastitim potrebama, time u krajnjoj instanci delujući sputavajuće na slobodni razvoj intelektualno-naučnih potencijala Crne Gore!

Pri tom status i ugled u struci svojih članova klanovi neretko obezbeđuju nametanjem svojevrsnog provincijalizma, tj. sapinjanjem crnogorske nauke u određene provincijalne okvire koje oni sami u javnosti definišu i održavaju u onoj meri u kojoj im to koristi.

Bilo kakvi lokalizmi i provincijalna zatvaranja potpuno su međutim nespojivi sa naučnim duhom kao takvim, kako se je on formirao još od antičkih početaka pa do savremenosti.

Takve tendencije i procesi mogu imati dalekosežno negativno dejstvo po dalji razvoj nauke i njima se valja suprotstaviti nikako drugačije do odlučnim otvaranjem i usmeravanjem crnogorske nauke ka svetskim naučnim standardima i dostignućima, kao onim stremljenjima, kojima nema legitimne alternative!

3. Perspektive poboljšanja položaja nauke

- U svrhe dinamičnijeg razvoja domaće nauke, Crnoj Gori je očito potrebno više modernih naučnih instituta kojima bi bio pokriven veći broj relevantnih i važnih domena naučnog istraživanja umesto sadašnjih tek nekoliko.

Neophodni su takvi kadrovski i tehnički dovoljno osposobljeni naučno-istraživački centri koji bi bili kvalifikovani za uspešno integrisanje u savremne procese sistematskog naučnog saznavanja i dosezanje internacionalno konkurentnih rezultata, te šire i eficijentnijie uključivanje u međunarodne naučne rezvoje i tu raspoložive institucionalizovane forme kooperacije.

Pre svega i iznad svega je međutim potrebna promena u stavu i odnošenju prema naučnom znanju

Poboljšanja na planu kvalitetnog reorganizovanja postdiplomskih studija mogla bi da budu praćena razdvajanjem akreditovanja fakulteta i njihovih studijskih programa za bazične studije od njihovog akreditovanja za postdiplomske a pre svega doktorske studije, namesto sadašnjeg paušalnog dodeljivanja akreditacija.

Realno nije na vidiku neki drugi način za presecanje onakvog klizanja ka akademskoj inflaciji, osim bar privremenog obustavljanja doktorskih studija na onim studijskim programima crnogorskih fakulteta, na kojima za tu višu formu studija još nisu ispunjeni svi neophodni uslovi u skladu sa evropskim standardima.

Pre svega i iznad svega je međutim potrebna promena u stavu i odnošenju prema naučnom znanju (napose u njegovoj teorijskoj formi), odlučno afirmisanje svesti o njegovom značaju i vrednosti u široj javnosti, o neophodnosti poštovanja neprikosnovene autohtonosti i autonomije nauke i naučnih institucija uz otklanjanje svih političkih i klanovskih uticaja.

U tom sledu priznavanje principa saznajnih dostignuća kao jedino relevantnog i odlučujućeg merila za vrednovanje svog naučnog rada. Bez takve temeljne promene kao i pratećeg strukturalnog reorganizovanja postojećih naučnih pogona na bazi jedne prethodeće trezvene analize, ni ceremonijalno zatvaranje poglavlja 25, niti pak neznatno povećani obim ulaganja u nauku neće samim sobom dovesti do željenih i potrebnih pomaka.

(Autor je redovni profesor na UCG, doktorand Univerziteta u Mannheimu (Baden-Württemberg, BRD) i stipendista poznatih evropskih fondacija)

( Dragan Jakovljević )