Evropski rat između fašizma i antifašizma

Pokušaću da sagledam problem intelektualaca u Španskom građanskom ratu u kontekstu istorije Evrope, istorije sveta, u periodu pre Drugog svetskog rata. Počeću od holivudskog filma koji je postao večna ikona jednog tipa obrazovane kulture, barem među starijom generacijom – Kazablanka.

U najkraćem, tema Kazablanke je mobilizacija antifašizma 1930-ih

Glumačka ekipa je poznata, nadam se da su i vama poznati Hemfri Bogart, Ingrid Bergman, Piter Lore, Sidni Grinstrit itd. Replike iz ovog filma su postale deo našeg diskursa. Tema ovog filma praktično je tema mog predavanja, jer ako ostavimo po strani osnovnu ljubavnu vezu, ovo je film o odnosima u Španskom građanskom ratu i zapetljanoj politici čudnog ali presudnog perioda u istoriji 20. veka – dobu Adolfa Hitlera.

Rik, glavni protagonista, kao što se sećate, borio se na strani republike u Španskom građanskom ratu. Iz rata izlazi poražen i ciničan, zatičemo ga u njegovom marokanskom kafeu, a završava vraćajući se u borbu Drugog svetskog rata.

Fašizam znači rat – tako smo razmišljali tih godina kad smo bili mladi, i bili smo u pravu

U najkraćem, tema Kazablanke je mobilizacija antifašizma 1930-ih. A oni koji su iznad svih i najvatrenije mobilisali antifašističke snage bili su intelektualci. To je bila prilično komplikovana i čudna mobilizacija. Kao što znamo, takozvana Osovina – Nemačka, Italija i Japan – na kraju je poražena vojnim i svojevrsnim prećutnim i kratkotrajnim ideološkim savezom kapitalističkih SAD, komunističkog SSSR-a i stare liberalno-buržoaske imperijalističke Britanije.

Ali taj savez je zaista uspostavljen tek 1941, skoro devet godina nakon Hitlerovog preuzimanaja vlasti. Zapravo, on je nametnut svim saveznicima nemilosrdnom ekspanzijom sila Osovine, pod vođstvom Nemačke. Hitler je nametnuo rat Britaniji, Francuskoj, SSSR-u i Americi, iako su sve ove zemlje želele da ga izbegnu.

Fašizam znači rat – tako smo razmišljali tih godina kad smo bili mladi, i bili smo u pravu. To je bilo očigledno od trenutka kad je Hitler došao na vlast. Takva je, barem za svakog levo od političkog centra, bila i priroda nacističkog projekta. Hitler ovo nije skrivao.

Najvažnija lekcija Španskog građanskog rata bila je da je takozvano nečinjenje pomagalo jednoj strani, u ovom slučaju Franku

Logični odgovor bio je očigledan – ujediniti sve sile koje se iz bilo kog razloga protive fašizmu. Takvu ideju smatram očiglednom, i na kraju je takvo jedinstvo uspostavljeno i ono je porazilo Hitlerovu Nemačku.

Iz razloga koje nisam uspeo da shvatim, ovo je osporavano. Pre svih od strane pokojnog Fransoa Furea, u njegovoj knjizi Le passé d’une Illusion. Stvar koja je razbesnela Furea bilo je to što su komunisti, a naročito Komunistička partija Francuske, imali koristi od ovog antifašističkog jedinstva i nametnuli se kao glavni nosioci tog saveza.

Iz ovog razloga, Fure je poricao realnost antifašizma. Smatrao ga je komunističkim taktičkim trikom za pridobijanje podrške liberalno i demokratski opredeljenih lakovernika. Prateći sličnu logiku, neki su pokušavali da predstave politiku 1930-ih kao trostrani, umesto kao binarni konflikt. Demokratija se, tvrde oni, jednako žestoko borila protiv fašizma na desnici i komunizma na levici, ili je barem to trebalo da čini.

Ali to nije bio slučaj. Izbor je bio između dve strane. I shvaćen je kao izbor između dve strane. Oni koji su se pribojavali novog svetskog rata, u Londonu, Parizu i Vašingtonu, nijednog trenutka nisu verovali da bi taj rat mogao da se vodi protiv bilo koga drugog osim protiv agresorskih sila – to jest Nemačke i njenih potencijalnih saveznika.

Nema sumnje da su se Poljska, Rumunija i male baltičke države plašile Rusije, i to sa vrlo dobrim razlogom. Ali iz globalne perspektive, Rusija je doživljavana kao protivteža glavnoj opasnosti, Nemačkoj.

Španski građanski rat bio je istovremeno i u središtu i na marginama ere antifašizma

Liberali nisu imali čak ni opciju neutralnosti. Najvažnija lekcija Španskog građanskog rata bila je da je takozvano nečinjenje pomagalo jednoj strani, u ovom slučaju Franku. Ovo je bilo prilično očigledno britanskoj vladi, koja je svakako priželjkivala pobedu nacionalista, iako je ovog puta želela da izbegne formalno svrstavanje uz Hitlera i Musolinija protiv boljševizma.

Francuskom premijeru Leonu Blumu isto tako je bilo jasno da je, nevoljno prihvatajući nečinjenje, iz razloga unutrašnje i spoljne politike, izdao špansku republiku. Javno je to pravdao tvrdeći da je to jedini način da se izbegne rat. Evropa je – govorio je on – bila na ivici rata 1936. Ali to očigledno nije bila istina.

U najkraćem, prava neutralnost ili podjednako neprijateljstvo ka obema stranama bilo je nemoguće. Na kraju, to će i sam Staljin shvatiti od 1939. do 1941. U stvari, razume se, liberalno i demokratsko mnjenje nije bilo neutralno u sukobu ovih dveju strana.

U jednoj anketi sprovedenoj početkom 1939. u SAD, američki građani su pitani koga bi želeli da vide kao pobednika ako dođe do rata između Rusije i Nemačke. Osamdeset tri posto Amerikanaca želelo je pobedu Rusa, sedamnaest posto pobedu Nemaca.

Isto tako, kad su građani Amerike pitani šta misle o Španskom građanskom ratu, osamdeset sedam posto želelo je pobedu republike, a trinaest posto pobedu nacionalista. Ideja da je 1930-ih postojao neki srednji put, koji se nekako pojednako protivio obema stranama, jednostavno je neistinita.

U najkraćem, nakon kratkog trenutka u središtu svetske istorije, Španija se na nekoliko decenija vratila na svoj tradicionalno marginalni položaj

Španski građanski rat bio je istovremeno i u središtu i na marginama ere antifašizma. Bio je ključan jer je shvaćen kao evropski rat između fašizma i antifašizma, bezmalo kao prva bitka u predstojećem svetskom ratu, čije je neke karakteristične aspekte nagovestio. Na primer, bombardovanje gradova.

Ali Španija nije učestvovala u Drugom svetskom ratu. Frankova pobeda nije se odrazila na slom Francuske 1940. Iskustvo republikanskih oružanih snaga nije bilo relevantno za kasnije pokrete otpora u ratu, iako su njih u Francuskoj uglavnom činili republikanski apatridi iz Španije, i iako su bivši pripadnici internacionalnih brigada odigrali važnu ulogu u pokretima otpora drugih zemalja.

Zanimljiva je činjenica, a često se zaboravlja, da gerilsko ili partizansko ratovanje, koje je bilo vrlo značajno u Drugom svetskom ratu, uopšte nije praktikovano u Španskom građanskom ratu, a onda kada jeste, bilo je vrlo neuspešno.

Britanske i američke oružane snage praktično uopšte neće iskoristiti iskustvo takozvanih ranih antifašističkih dobrovoljaca koji su se borili u internacionalnim brigadama, iako su nemačke, italijanske i ruske snage dosta koristile profesionalce koje su slale u Španiju između 1936. i 1939.

Zanimljivo je da je najveći uticaj građanskog rata na kasniju istoriju bio politički, a ne vojni. Taj uticaj je poslužio kao obrazac kako za političke strategije evropskih pokreta otpora tako i za forme oslobođenih vlada nakon oslobođenja Evrope, naročito u sovjetskoj uticajnoj sferi. Međutim, ovaj uticaj je bio kratkog veka. Hladni rat ga je okončao nakon 1947.

Pomeranje u Mađarskoj i Rumuniji, da ne pominjemo nemačku dijasporu, bilo je izrazito udesno

U najkraćem, nakon kratkog trenutka u središtu svetske istorije, Španija se na nekoliko decenija vratila na svoj tradicionalno marginalni položaj. Izvan Španije, građanski rat je i dalje trajao, kao što još uvek traje među malobrojnim savremenicima, ljudima koji su poput mene tada bili mladi.

Za njih, on ostaje u trajnom sećanju kao prva velika i izgubljena ljubav. To naravno nije slučaj u samoj Španiji, gde je svako iskusio tragični, ubojiti i kompleksni uticaj građanskog rata i ratnog sećanja, kao i onoga što je o njemu toliko dugo zaboravljano i što je tamo mnogo složenije nego što je u zemljama poput Britanije.

Ako želimo da smestimo Španski građanski rat u opšti okvir antifašističke ere, moramo imati u vidu dve stvari. Prvo, on nije uspeo da se odupre fašizmu. I drugo, tu je nesrazmerni uspeh mobilizacije antifašista među evropskim intelektualcima.

Ne govorim samo o porazu španske republike, o fašističkoj ekspanziji, o neuspehu snaga mira da zaustave neizbežni dolazak Drugog svetskog rata. Govorim i o neuspehu onih koji su bili antifašistički opredeljeni da preokrenu opšte javno mnjenje.

Jedine oblasti u kojima je nastupio pravi politički preokret ulevo nakon Velike depresije početkom 1930-ih bile su Skandinavija i Severna Amerika sa Ruzveltom. Veliki deo srednje i južne Evrope već je bio pod vlašću autoritarnih režima, ili je kao u Španiji pao u njihove ruke.

Nije bilo snažne intelektualne tradicije na konzervativnoj strani

Pomeranje u Mađarskoj i Rumuniji, da ne pominjemo nemačku dijasporu, bilo je izrazito udesno. S druge strane, često se zaboravlja da su narodni frontovi, iako su obeležili ogromna prestrojavanja na samoj levici, ka komunizmu ili radikalnijim elementima, na opštem planu imali samo marginalan uticaj.

Na primer, na izborima u Francuskoj 1936, udruženi radikali, socijalisti i komunisti osvojili su jedva jedan procenat više glasova nego 1932. Čak i u Španiji, izborna pobeda Narodnog fronta bila je relativno skromna, a ne nekakva politička poplava.

Pa ipak, što je paradoksalno, oni poput mene koji su tada bili mladi levičari, naročito intelektualci, ali ne samo oni, nisu sebe doživljavali kao defanzivnu manjinu. Nismo mislili da je fašizmu suđeno da nastavi da napreduje do pobede.

Bili smo sigurni da će se novi svet roditi. A imajući u vidu logiku antifašističkog jedinstva, smatrali smo da je za naše brojne poraze kriva isključivo nesposobnost vlada i progresivnih partija da se ujedine protiv fašizma.

Sve ovo nam pomaže da shvatimo neproporcionalno pomeranje ka komunizmu među onima koji su već bili na levici, ali delimično objašnjava i naše samopouzdanje kao mladih intelektualaca, jer ovo je bila društvena skupina najlakše i najnesrazmernije mobilisana protiv fašizma.

Razlog je očigledan. Fašizam, čak i onaj italijanski, bio je u svom principu suprotstavljen ciljevima koji su definisali i mobilisali intelektualce kao takve, konkretno – vrednostima prosvetiteljstva i Američke i Francuske revolucije.

Što se tiče same Španije, nema nikakve sumnje kako su se svrstavali pesnici španskog jezika koje još uvek pamtimo

Osim u Nemačkoj, nije bilo značajne grupe sekularnih intelektualaca koji nisu pripadali ovoj tradiciji. Drugim rečima, nije bilo snažne intelektualne tradicije na konzervativnoj strani. Rimokatolička crkva imala je u to vreme vrlo malo istaknutih intelektualaca, koji su kao takvi prepoznati i uvažavani izvan svojih krugova, a i neki od tih malobrojnih zapravo su blagonaklono gledali na republiku.

Ne sporim da su u nekim oblastima, pre svega u književnosti, neke od najistaknutijih ličnosti jasno pripadale desnici: pesnici T.S. Eliot, Knut Hamsun, Ezra Paund, Jejts, Pol Klodel, Selin, Ivlin Vo – ali politički svesna desnica je čak i u armiji književnosti činila samo skromnu brigadu 1930-ih, osim možda u Francuskoj.

Ponavljam, ovo postaje očigledno 1936. godine. Američki pisci, bilo da su prihvatali američku neutralnost ili ne, ogromnom većinom su bili protiv Franka, a Holivud naravno čak i više. Od anketiranih britanskih pisaca, petoro je bilo na strani nacionalista, šesnaestoro neutralnih, a 106 na strani republike, često vrlo strastveno.

Što se tiče same Španije, nema nikakve sumnje kako su se svrstavali pesnici španskog jezika koje još uvek pamtimo: Lorka, braća Mačado, Alberti, Migel Hernandez, Neruda, Valjeho, Giljen, to su bili simpatizeri Republike, i bili su brojniji od onih na drugoj strani.

Interesantna vremena

Jedan od najznačajnijih intelektualaca našega doba i vjerovatno najuticajniji istoričar (uz Brodela), Erik Hobsbaum (1917 – 2012) umro je u oktobru. Tvorac kapitalnih studija o “dugom devetnaestom” i “kratkom dvadesetom vijeku”, do kraja je ostao vjeran svojim ljevičarskim opredjeljenjima.

Italijanski fašizam 1920-ih nije izgubio podršku svojih intelektualaca, onih koji nisu već bili na levici, sve do Španskog građanskog rata

Hobsbaum je odrastao u Beču i Berlinu, da bi se njegova porodica 1933. preselila u London. “San Oktobarske revolucije je još uvijek negdje duboko u meni, kao izbrisan tekst koji čeka da ga pronađu stručnjaci, negdje na hard disku računara“, napisao je u “Interesantnim vremenima“ (Interesting Times), memoarima objavljenim 2003. godine.

Njegov tekst o intelektualcima u Španskom građanskom ratu (prevod Ivica Pavlović, Peščanik.net, 04.12.2012) podsjetiće čitaoca na brojne vrline i sugestivnost njegovog teorijskog diskursa.

Intelektualna neravnoteža

Ova intelektualna neravnoteža već se očitovala u slučaju italijanskog fašizma, iako Musolinijev režim nije imao dve odlike koje će fašizam učiniti nepopularnim kod intelektualaca: rasizam (barem do 1938) i prezir za modernizam u umetnosti.

Treba dodati da vodeći italijanski publicisti i aktivisti nisu nužno bili komunisti, nego antifašistički liberali koji su delovali iz Torina

Italijanski fašizam 1920-ih nije izgubio podršku svojih intelektualaca, onih koji nisu već bili na levici, sve do Španskog građanskog rata. Čini se da italijanski pisci, za razliku od nemačkih, uz malobrojne izuzetke, nisu emigrirali tokom fašističkog perioda.

Ali od 1936, čak i u samoj Italiji, vidimo da italijanski intelektualci počinju da odustaju od tolerisanja ili čak podržavanja fašizma i okreću se ulevo, pod uticajem Španskog građanskog rata. Dakle, to je prekretnica u italijanskoj kulturnoj i političkoj istoriji.

Uzgred, to je možda razlog zašto je građanski rat ostavio tako malo tragova u italijanskoj beletristici, za razliku od drugih zemalja, osim u kasnije pisanim delima. Oni koji su u to vreme pisali o ratu bili su politički aktivisti u emigraciji: Roseli, Pačardi, Neni, Longo, Toljati.

Treba dodati da vodeći italijanski publicisti i aktivisti nisu nužno bili komunisti, nego antifašistički liberali koji su delovali iz Torina. S druge strane, intelektualni antifašizam protiv Nemačke aktivirao se istog trenutka kada je Hitler došao na vlast, ritualno spaljujući knjige koje je nacistička ideologija osuđivala, i oslobađajući poplavu ideoloških i rasnih emigranata.

(Kraj u sljedećem broju "Arta"; preveo Ivica Pavlović)

( Peščanik.net )