Nema ’ljeba bez semiotike

Ne znam kako je to kod vas, ali da bih ja nekog poštovao ili da bih, u krajnjem slučaju, osjećao poštovanje prema nekoj ideji, predmet mog poštovanja nekako bi morao i da to zasluži. Kako god okreneš, štiklirati nešto kao “poštovano” nije stvar podešavanja po principu “default settings”.

Recimo, nikad mi nije bila jasna ona tvrdnja da se stariji moraju poštovati. Samo zato što su nakupili godina? Ne shvatam. Starenje nije vještina da bi, na koncu, akumulirani broj godina smatrali uspješnim proizvodom uloženog napora i truda.

Ne, starenje je, naprosto, prirodan proces kome smo podložni svi mi, tako da tome ukazano poštovanje samo devalvira vrijednost ovog osjećanja.

Nakon nedavnih dešavanja u Nikšiću, opozicionari su dali svojim biračima dovoljno povoda da osjete stid i sram

Trebalo bi ga sačuvati za ljude kao što je onaj bakutaner iz Njemačke koji, poput Kristijana Golubovića, svakodnevno radi “milijarde i milijarde sklekova”. Treba je poštovati ne zato što je stara, već zbog rezultata koje postiže uprkos svojim godinama.

Isto je i sa političkom scenom u Crnoj nam Gori: od nas se očekuje da bespogovorno, po difoltu, poštujemo kojekakve “svete krave”: himne, zastave, grbove... Kažu da se i to mora. Ipak, ovaj imperativ ne nudi odgovor na ključno pitanje: Šta je to što mi poštujemo kada ustanemo na crnogorsku himnu?

Propale privatizacije? Nesmjenjivost vlasti? Loš životni standard? Šta tačno?

Kako nisam političar, ne moram da brinem o tome šta će reći glasačko tijelo o onome što ću napisati u ovom tekstu. Istina, danas je politika rob mnjenja, ali mislim da bi bilo zanimljivo napraviti malo prostora u ovom tekstu za njen vid koji je, nažalost, izgubio svako poštovanje – za politiku kao mišljenje.

Dakle, opozicija.

No, ova rasprava o državnim simbolima tek je samo simptom nečeg mnogo većeg

Da, ovonedjeljna kolumna posvećena je toj grupi radno nesposobnog stanovništva. Ako pažljivije oslušnete javni diskurs – posebno onaj koji dopire iz vladajuće koalicije – primijetićete da se na opozicioni status protivnika ne gleda kao na suštinski element demokratskog ustrojstva, već kao na blam i sramotu.

Nakon nedavnih dešavanja u Nikšiću, opozicionari su dali svojim biračima dovoljno povoda da osjete stid i sram zbog izlaska na birališta tog 14. oktobra. Danas, i ja sam postajem sklon misli da više nije moguće “opoziciju” i “poštovanje” ugurati u istu rečenicu.

Opozicija odista ničim nije zaslužila ni minimum poštovanja – proživljava svoj život bijedno: bez integriteta i bilo kakve produktivnosti, u svakom slučaju nesposobna, često izmanipulisana, a tu i tamo, bogami, i kupljena za sitnu lovu.

Osim toga, bacite li pogled na trenutnu situaciju u Nikšiću, zaista ne postoji nijedan jedini razlog da crnogorsku opoziciju pozdravite bilo čime drugim do uzdignutim srednjim prstom. (Poput novog-starog Maksimusa Prajma.)

A evo i zbog čega.

Crnogorski opozicionari – da, oni koji su, barem tako tvrde, počeli da se bave politikom zbog vas, dragi sugrađani – konačno su došli u priliku da nešto učine i spasu jedan devastirani industrijski grad.

U ovoj državi, poštovanje zaslužuje samo onaj dio građanstva koji se i dalje bori za neku bolju Crnu Goru

Desilo se, međutim, da su od svega shvatili i prihvatili samo jedno: da je mnogo lakše uklanjati strofe iz pjesme nego puniti budžet opštine. No, ova rasprava o državnim simbolima tek je samo simptom nečeg mnogo većeg.

Predmet sporenja (opet) nisu javne politike kao način rješavanja realnih problema u državi (ili pak opštini). Ne, predmet sporenja ima veze s nečim potpuno drugačijim: sa simboličkom reprezentacijom “suštine” te države – dakle, s državnim simbolima.

Ono što je paradoksalno u svemu ovome jeste kvalitativna nesrazmjera između ta dva nivoa postojanja Crne Gore – “uspravne i bogate” Crne Gore iz himne i sa zastave i “ponižene i osiromašene” Crne Gore u kojoj živimo. Na tom rascjepu počiva šizofreno crnogorsko političko polje: realno nestaje pod pritiskom simboličkog, čime se bavljenje politikom pretvara u puko praktikovanje političkih rituala.

Dakle, jedan dio opozicije smatra da se društvenoekonomski problemi u Nikšiću mogu riješiti samo ako se zaposlenima u lokalnoj samoupravi uz jutarnju kafu servira i integralna himna.

S druge strane, ostatak opozicije misli da zadaje smrtonosne udarce “privatnoj državi” tako što odbija da odsluša tu pjesmu u Skupštini, ali isto tako smatra da je sasvim okej da daju legitimitet toj istoj državi tako što ’ljeb zarađuju u prostoriji u kojoj neće da slušaju muziku.

"Jednom prilikom sam rekao da državu doživljavam kao poštu – dakle, kao beskrajno nezanimljiv splet institucija i službi"

Da preformulišemo: prva opoziciona grupa je poput onih koji misle lajkovanje statusa na Fejsbuku proizvodi hranu u Etopiji, dok druga opoziciona grupa misli da je prostituisanje sasvim u redu sve dok se time ne hvalite na Fejsbuku.

Otud se i ne treba čuditi što se crnogorska opozicija svađa oko simbola. Jer, jasno je, jedino se u simboličkoj ravni može govoriti o dostojanstvu ove države. A ona realna? Pokušajte da na mjesečnoj plati preživite od prvog do prvog u mjesecu. Dostojanstvo? Malo morgen.

Zato Crna Gora o kojoj mi pričamo, Crna Gora koju slavimo i veličamo, Crna Gora u koju se kunemo, ta Crna Gora postoji samo u stihovima himne i crtežima na zastvama. I zato je sasvim okej da ne poštujete ono što ne oslikava stvarno stanje stvari.

U ovoj državi, poštovanje zaslužuje samo onaj dio građanstva koji se i dalje bori za neku bolju Crnu Goru – uprkos vlasti, uprkos svjetskoj krizi, uprkos svijetlim primerima prošlosti, uprkos nestabilnim vremenskim prilikama, uprkos trijumfima “Zlatnih lavica”… i najzad, uprkos opoziciji. Jednostavno, došli smo u situaciju da se poštovanje prema Crnoj Gori može iskazati isključivo kroz kritiku aktuelnog režima.

Žao mi je, ali za mene država nije par strofa ili kokoška sa “svetom ručnom bombom”. Država nije ništa drugo do servis za građane. Ovakva kakva je sada, Crna Gora je servis za gađenje. Dovoljno je da se okrenete oko sebe i vidite ko ima sve, a ko, ili koliko njih, nema ništa. Rodoljublje?

"Šta je to što mi poštujemo kada ustanemo na crnogorsku himnu?"

Ono se javlja samo u obliku patriotskog profiterstva. Zanimljivo je kako su ovi koji imaju, uvijek isti oni koji jednom rukom vitlaju zastavom, a drugom rovare po ispražnjenim džepovima podanika im. Samo pogledajte one koji javno prodaju patriotizam… Ovi što ga redovno kupuju, sad kad nemaju tekuće vode, mogu njime dupe da obrišu.

Jednom prilikom sam rekao da državu doživljavam kao poštu – dakle, kao beskrajno nezanimljiv splet institucija i službi kojima bi cilj morala da bude (egzistencijalna) dobrobit građana. I to je to – ni manje, a ni više.

U tom smislu, emotivno na nju reagujem samo kada nešto nije u redu, tj. kada, što bi filmski kritičari rekli, ne isporuči ono što se od nje očekuje. A kako do sada nisam doživio da moja država ispuni očekivanja, osjećaj poštovanja prema njoj mi je stran, moram priznati.

Postoje, naravno, i oni koji s pravom mogu i treba da poštuju državne simbole Crne Gore. Piter Mank, Oleg Deripaska ili Taksin Šinavatra, recimo. Međutim, ako se ne odazivate na neko od ovih imena, opet ću vam postaviti isto pitanje: Šta je to što mi poštujemo kada ustanemo na crnogorsku himnu?

Poražen, okreće se ka svom autističnom saputniku, pali auto i kaže: “Lari, idemo kući.”

Pada mi na pamet završna scena veličanstvene serije Žica Dejvida Sajmona. Detektiv koji se, tokom šezdeset epizoda, borio sa organizovanim kriminalnom, korupcijom u lokalnim institucijama i indiferentnošću među kolegama i sugrađanima, posmatra svoj grad iz daljine. Pored njega sjedi mentalno poremećena lutalica.

Ono što detektiv vidi i shvata jeste uzaludnost svog posla: promjene koje su on i njegove kolege napravili dovele su do toga da zapravo sve ostane isto. Krupni kriminalci, korumpirani političari, nezainteresovani građani – sve je i dalje tu: sa novim licima, ali u istom broju. Poražen, okreće se ka svom autističnom saputniku, pali auto i kaže: “Lari, idemo kući.”

U ovoj replici sadržana je sva tragedija o kojoj Žica govori: za razliku od lutalice nesvjesne svijeta oko sebe, detektiv će morati da nauči da živi sa znanjem o svemu onome što se dešava oko njega, nemoćan da išta uradi povodom toga.

Međutim, ono najnelagodnije u završnici Žice nije pitanje da li je detektiv izgubio poštovanje prema svom gradu. Ne, najneprijatniji trenutak jeste onaj u kome shvatimo da je detektiv izgubio svako samopoštovanje.

Zastanite, pogledajte vaš grad, vašu državu. I shvatićete o čemu se radi.

( Bojan Baća )