Objavljena pisma iz gulaga koja su ruski naučnici slali jedno drugom

'Evo me tu, uopšte ne znam što bi trebalo da ti napišem. Da mi nedostaješ? Ali to znaš. Čini mi se da živim izvan vremena, čekajući da mi život počne, kao da je ovo samo pauza… Nije lijepo od mene … tražiti nešto što ne možeš dati, što te samo može povrijediti. Ali umorna sam, ne samo danas nego uopšte. Treba mi 'potpora', čak i ako je moguća samo putem ovih pisama (kojima razgovaramo)… Ali, Levi, ne smiješ se uzrujavati. Jer na kraju, ja i ti smo sretniji nego mnogi… koji ne poznaju ljubav', ovako je 1947. ruska naučnica Svetlana pisala svome izabraniku Lavu Miščenku, osuđenom na deset godina gulaga.

Uzbudljivo je saznavati o prošlim sudbinama iz teksta. Britanski istoričar Orlando Figes događajima iz prošlosti pridaje pojedinačne sudbine, govori o uticaju istorijskih i društvenih događanja na individualnu (ne)sreću pojedinaca.

Autor je kapitalnih knjiga o ruskoj revoluciji i Krimskom ratu te fascinantne kulturne istorije Rusije “Natašin ples”. U knjigama “Šaptači” i 'A people's tragedy' opisuje privatni život u Staljinovoj Rusiji. Poznat je i po aferi jer je o vlastitoj knjizi na Amazonu pisao odlične kritike, a o knjigama drugih istoričara loše.

U novoj knjizi “Just send me word: A true story of love and survival”, Figes pitkim i jednostavnim stilom priča veliku ljubavnu priču običnih ljudi, isprepletenu teškim i nepredvidivim životnim uslovima sovjetske Rusije.

Pisma koja je Lav slao Svetlani bila su u lošem stanju već kad bi ih poslao jer ih je stalno držao u džepu, da ih zatvorenici ne bi koristili kao cigaretni papir

Iz pisama je oživio lik Lava Miščenka i njegove odabranice Svetlane Ivanov. Dvoje naučnika su se upoznali na fakultetu 1930-ih, a 1940-ih Lav je krenuo u rat.

Zarobili su ga Njemci, htjeli su da bude špijun jer je znao njemački i, kad je uspio da pobjegne, Rusi su ga pod optužbom da je bio špijun otpremili u radni logor u gulagu. Tamo je proveo više od osam godina i preživio jer je kao naučnik radio fizički lakše poslove, ali u životu su ga zasigurno održala i pisma voljene žene.

Lav i Svetlana dopisivali su se od 1946. do 1954. i sačuvana je gotovo sva korespondencija, više od 1.500 pisama. U Staljinovim je logorima bilo oko 20 miliona ljudi, koji su smjeli da pišu pisma i primaju poštu jednom mjesečno, ali sve se cenzurisalo.

Pisma Lava i Svetlane nisu cenzurisana jer su ih slali radnici koji su radili s Lavom i zato pružaju neprocjenjiv uvid u sovjetsku svakodnevicu. Ipak, Lav iz opreza nije pisao imena prijatelja i rođaka nego samo inicijale, za logor je koristio riječ “kišobran”, a za mito “vitamin D”.

Pisma koja je Lav slao Svetlani bila su u lošem stanju već kad bi ih poslao jer ih je stalno držao u džepu, da ih zatvorenici ne bi koristili kao cigaretni papir. Svetlana je pisala malim slovima da što više teksta stane na malo papira, a Lavu je u kovertama slala prazan papir, marke i nove koverte kako bi mogao da joj piše.

Učestvovala je u naučnim prjektima povezanim s vojskom, i upravo je zato bila posebno hrabra jer je mogla izgubiti posao, a možda i život, da se saznalo da se dopisuje s političkim zatvorenikom.

( Jelena Nelević )