Izgubljena nezavisnost

Početkom oktobra američki ekonomista i nobelovac Pol Krugman održao je predavanje u Beogradu. Na pitanje šta misli o trenutnoj ekonomskoj situaciji u Srbiji, Krugman je kurtoazno primijetio da ima zemalja koje se nalaze u goroj situaciji, ali da je stanje u Srbiji veoma slično onom u kojem se nalazi Grčka. Naravno, slučaj Grčke je odavno u žiži javnosti, i ova zemlja već duže vrijeme predstavlja pravu glavobolju za Evropu i svijet.

Krugman je izrekao istinu kada je ustvrdio da Grčka i Srbija imaju sličnu ekonomsku stvarnost. Naravno, srpski zvaničnici o tome gromoglasno ćute. Njihove crnogorske kolege pošle su čak korak dalje, pa ponosno ističu kako je u vremenu globalne ekonomske krize u Crnoj Gori očuvana ekonomska stabilnost. Svakako, bilo bi mnogo bolje da su se predhodno zamislili nad takvim svojim konstatacijama. Srbija i Crna Gora, iako danas dvije nezavisne države, i dalje imaju dosta toga što ih spaja, a jedna od stvari koja im je sigurno zajednička je okolnost da ni jedna ni druga država, izgleda, ne vole da istini pogledaju u oči.

Nego, da se fokusiramo na Crnu Goru. Autor ovih redova nema ni najmanju dilemu da je situacija u Crnoj Gori u mnogome dramatičnija od one u Grčkoj. Međutim, dok Grci opravdano strepe nad aktuelnom zbiljom, Crnogorci nastavljaju da se hvališu ekonomskom stabilnošču.

Crna Gora je danas zemlja pred bankrotom koja je prinuđena da traži finansijsku pomoć. Ne treba posebno objašnjavati da društvo koje dominantno zavisi od volje kapitala, i to onog vanjskog, suštinski ne može da pretenduje na nezavisnost, iako ovim terminom političari često manipulišu. Ključno pitanje stoga nije vezano za nezavisnost koje nema. Ključno pitanje je kako povratiti nezavisnost i da li postojeći ekonomski model odgovara interesima Crne Gore?

Tragično stanje crnogorske ekonomije manifestuje se kroz ogroman rast spoljnotrgovinskog i tekućeg bilansa, permanentno povećanje spoljne zaduženosti, potpunu deindustrijalizaciju zemlje i ogromnu nezaposlenost. Temelji ovako nakaradne ekonomske politike udareni su još prije nekih desetak godina kroz promociju slobodne trgovine i glorifikaciju takozvane neoliberalne ekonomske misli. Zahvaljujući takvom pristupu, današnja Crna Gora lišena je bilo kakve ekonomske strategije. Ili preciznije rečeno, strategija je da strategije nema – prepustimo se spontanom razvoju.

Kako je crnogorska privreda dominantno okrenuta trgovini i uslugama, sa industrijskim sektorom koji je usljed godina eksperimentisanja sa KAP-om i Željezarom postao ne dio rješenja, već dio problema naše ekonomije, Crna Gora je pretvorena u sistem koji ne proizvodi potrebnu dodatnu vrijednost, a sa druge strane generiše dugove koje nema odakle da vrati jer ne privređuje dovoljno.

Dok spoljni dug permanentno raste, kao zemlja koja se sasvim odrekla svoje industrije, Crna Gora raspolaže privredom koja nema kapacitet da iz svoje ekonomske baze odgovori osnovnim potrebama društva, pa je država osuđena da stalno vapi za novim pozajmicama.

Nevolja je u tome što se taj novac (kad se već zadužujemo), ne investirala u npr. infrastrukturu, da bi se pokrenula proizvodnja, revitalizovala neka od strateških kompanija ili realizovala neka slična romantična ideja (što mudracima iz vlade očigledno nije ni u primisli), već da bi ponovnim zaduživanjem država vraćala prethodno napravljene dugove. Dakle, volšebno se uzimaju krediti da bi se otplaćivale već postojeće kamate. Država se na taj način doslovno ponaša kao kockar koji se vadi tako što se ponovo kocka. Treba li reći sve na teret poreskih obveznika.

Na drugoj strani imamo veliki broj penzionera i glomaznu državnu administraciju na čelu sa vladom, čije plate i naknade takođe treba da finansira privreda koje nema. Imamo ekonomske vizionare koji podstiču i ohrabruju građane da se bave preduzetništvom. Preostalo je jedino da objasne tim istim građanima koji je to biznis i koja je to profitna stopa koja može da izdrži bankarske kredite za biznis sa kamatama koje su mahom iznad 10%? I naravno, da sopstvenim primjerom pokažu svoje biznis sposobnosti u okolnostima koje su sami kreirali.

Kako je bankarski sektor većinski privatizovan, prirodno je da inostrane banke baš nemaju dodirnih tačaka i dovoljno sluha za potrebe privrede, čime je ukupni efekat na ekonomiju i sama uloga finansijskog sektora veoma problematična.

Danas je nemoguće na osnovu javnosti dostupnih podataka utvrditi tačne bilanse crnogorske ekonomije. Dubioze u bilansima su tolike da bi i ljudima sa naboljom voljom, znanjem i vizijom bile potrebne decenije za saniranje posljedica. Ipak, za one koji vjeruju u bajke, preporučujem braću Grim. Njihove su ipak mnogo ljepše i poučnije od onih koje plasira npr. Zavod za zapošljavanje, koji nas informiše da se stopa nezaposlenosti u Crnoj Gori kreće oko 11%. Svakako, velika kriza, nezadovoljstvo i nezaposlenost neminovno dovode do porasta kriminala, nasilja, krađe, samoubistava... Ovakve pojave već postaju veoma primjetne u crnogorskom društvu.

Dok god bude bilo mnoštva poniženih i uvrijeđenih, armije nezaposlenih, obespravljenih i ljudi bez nade, korupcija će biti sudbina Crne Gore.

U javnom diskursu kreatora ekonomske politike nema ni naznaka promjene kursa. Vladajuća elita će i dalje da igra predstavu “Čekajući strance”. Niko od nosilaca vlasti nema blage veze šta bi Crnu Goru moglo da preusmjeri na pravi kolosijek. Utisak je da se samo čeka da se neko iz inostranstva smiluje da nešto uloži u CG, i da građani konačno počnu svi polagano, do jednog, da se bave preduzetništvom. Za to vrijeme naši ministri obigravaju po inostranstvu tražeći nove zajmove i takmiče se u izmišljanju novih inovativnih rješenja u domenu ekspanzije poreskih politika. Država se nanovo zadužuje gdje god može i traži novac od bilo koga ko je spreman da joj ga da.

Politika koja nikakve rezultate nije dala u prethodnom periodu i politika koja ne može spasiti privredu, nastavlja da živi. Tako je bilo juče, tako je danas, sve nagovještava da će tako biti i sjutra. Razlika je samo u tome što je danas gore nego juče, a bolje nego sjutra.

( Nebojša Popović )