Stav
Zašto kultura?
Kriza je objektivan problem, ali je gubitak kulture mnogo opasniji. Dakle, ne moramo naučno ništa dokazivati, dovoljno je izaći iz kuće i započeti konverzaciju.
„U ovakvoj kulturi odgajate vašu djecu. Nemojte se iznenaditi ako vam se to obije o glavu.“ (Merilin Menson, muzičar)
Zašto je kultura važna?
Postavljajući ovo naizgled banalno pitanje u dvadeset prvom vijeku, dovodimo u pitanje potrebu za kulturom u našem društvu.
Kriza je objektivan problem, ali je gubitak kulture mnogo opasniji. Dakle, ne moramo naučno ništa dokazivati, dovoljno je izaći iz kuće i započeti konverzaciju.
-“Zoki! “
- “A! “
- “Kako si ?”
- “Eee.”
Korišćenje samoglasnika je vrlo česta pojava na našim ulicama i to je nešto što zaslužuje duboku i stručnu analizu. Prvenstveno mislim na roditelje koji su rasli osamdesetih godina prošlog vijeka, tj. ”zlatnim osamdesetim”.
Priča kako je nekad bilo dobro, danas je aktuelna među tom generacijom. Međutim, vrlo malo ljudi iz tog perioda je uspjelo (bar koliko ja znam, a znam), da vrijednosti osamdesetih, prije svega kulturološke, prebaci na svoje potomke!
Zašto su te osamdesete bile tako posebne?
Osamdesete su počele smrću druga Tita. Prekid fudbalske utakmice Hajduk - Crvena zvezda na splitskom Poljudu. Plač i zajednička pjesma fudbalera i navijača „Druže Tito, mi ti se kunemo“, označili su kraj jedne epohe. Otpočela je druga, „labudova pjesma“ socijalističke Jugoslavije.
Najprije zbog duha slobode, zatim zbog „novog talasa“, koji nije bio samo muzički pravac, već je oslobodio kreativnost i nas običnih mladih ljudi, i treće, jer nam se učinilo da će Jugoslavija postati normalna demokratska zemlja, koja igra rokenrol.
Školovanje je bilo besplatno, mada nisu mogli svi u Zagreb i Beograd.
Osamdesetih godina jugoslovenski film bio je u punom jeku.
Osamdesetih godina u bivšoj Jugoslaviji rock muzika je cvjetala.
Šetalo se po Evropi, a oblačilo u Bariju. Tuče su bile fer, a “Zvečevo” popularno! Ko nije imao gdje, spavao je po parkovima i plažama, bez posljedica po zdravlje! Tehnologija minimalna, ali su biblioteke bile pune!
Djevojke tih osamdesetih nisu bile baš pretjerano slobodne. Daleko od toga da ste morali svakoj da obećate brak, ali nisu baš bile ni u hipi-stilu slobodne ljubavi!
Porodica je bila jaka, srednja klasa nosilac društva, o politici su razmišljali samo oni koji danas vladaju, jer su kreativnost i duh bili daleko od njih!
Da devedesete godine dvadesetog vijeka nisu bile tako užasne, u znaku ratova, smrti i raspada svih vrijednosti, osamdesete sigurno ne bi imale taj zlatni sjaj.
Dakle, ovako su rasli današnji roditelji, od kojih većina smatra da su rat i ostale gluposti s kraja dvadesetog vijeka krivi što ne mogu svoju djecu vaspitavati po normama zlatnih osamdesetih.
Ja bih za neke rekao da nemaju pojma i da im nije stalo i nemojte se iznenaditi ako vam se to obije o glavu!!!
( Miško Tamindžić )