Purple rain i asocijacije

Kažu da je krajem devedesetih godina vremenska prognoza nakon Dnevnika trajala punih petnaest minuta, navodno je voditeljka bila u vezi sa direktorom televizije. Od lagodnog života i visokog standarda narodu je dosadno, pa dokoni smišljaju razne priče i tračeve i tako zagorčavaju život poštenim ljudima. Sramota.

Vrhunac programa novih i naravno potpuno nezavisnih televizija je Meteo. Zgodne cure rukama mašu i kao da govore „Bešte sivi oblaci“. Uvijek nasmijane, čak i kad se najavljuje najhladnija zima u Evropi, prezentuju i najavljuju osmijehom katastrofu, baš kao radnici banaka u sektoru za kreditiranje.

Pala je i prva kiša u Podgorici, a dugo se očekivala. Za vrijeme požara, prizivali smo je kao Indijanci, ali ništa. Naravno da je kiša kriva što je u Podgorici vanredno stanje. To je jedini period kad Podgorica liči na Njujork. Kiša konačno skvasi vreli beton kojeg nam ne fali, pa se osjeća čudan miris, odnosno za nekoga smrad. Isparava beton i grad konačno počinje da diše, dok iz raznih cijevi i šahti izlazi para. Druga asocijacija na Njujork jeste činjenica da po kiši, a naročito u periodu od 8 do 10 sati, od Starog aerodroma do Bloka 5 putuje se kolima preko pola sata, dok ljudi „kradu vožnje“ uskačući u tuđi taksi.

Svuda nervoza, mokre noge i jurnjava.

Obično prvo otkaže poslušnost Krivi most na Zabjelu. Dugo nečišćeni, odvodi se brzo začepe i most se pretvori u bazen. Nivo vode mnogi vozači spretno koriste da okupaju (divan narodni termin) prolaznike, koji ponekad iskusno čučnu i zaklone se kišobranom od mlaza koji šalju točkovi dok sijeku vodu. Upadanje u tuđe trake postao je ritual, iako se tako ponekad brže stiže na Čepurke nego na posao. Na raskrsnicama, Romi prodaju kišobrane, mokri do gole kože jer nisu raspakovali jedan za sebe.

Jedna od slika koju Njujork nema jesu srednjoškolci koje je „blam“ nositi kišobran, pa idu ka školama zaklanjajući glavu od kiše sveskom A4 formata. Na kosi je gel, a na svesci piše GEOBIOMAT dok je kapa na obavezno crnoj jakni mokra, isto kao i imitacija zečjeg krzna na obodu. Bitno je da se ne plašiš kiše i da si faca pa će doći dan kad ćeš imati kola i kišobran neće biti potreban, a moći ćeš ponosno da kvasiš narod koji hoda trotoarima.

Alternativa je autobus. Miris vlage u autobusu je toliko jak da je uspjeh ukoliko se ne onesvijestite već nakon nekoliko stanica. Dok posmatrate kako klinci na zamagljenim staklima ispisuju četiri S, navijačke parole i petetične stihove iz turbo folk pjesama, možete čuti i prepričavanje najgledanijih sapunica i šou-programa. Lijek može da bude mp3 player (iPod teško da imaju oni koji se voze autobusom).

Odabere se pogodna playlista i „ćao“. Isključite se, i dok napolju svi histerično sviraju, psuju se i kvase, vi u autobusu uživate uz Pince – Purple Rain i sve manje razlike pravite između Njujorka i Podgorice. Možda i tamo pada kiša, bar u tome nema neke razlike, mokri vi, mokri i oni.

( Đuro Radosavović )