Igra plakanja

Zašto li svi ovi ljudi plaču?“ zamišljam da se pita neko ko ne poznaje naš neprevaziđeni talenat za licemerje, dok gleda prenose partijskih kongresa. Možda bi takva neka osoba čak mogla da pomisli kako na ovom našem jadnom svetu nikad nije bilo naroda čiji ljudi koji toliko brinu jedni o drugima kao današnji Amerikanci. Ili su televizijske mreže imale nekakav uređaj na kamerama koji može u trenutku da locira uplakana lica u ogromnoj masi delegata, ili nisu imale šta drugo da pokažu, jer izgleda kao da nije bilo suvog oka u čitavoj sali. Govornici su počinjali da jecaju čim bi pomenuli svoje pretke useljenike, svoje navodno skromne početke, svoje divne porodice koje sede tu u publici, čija su zatim ozarena lica prikazivana sa suznim očima.

Dovoljno sam star da pamtim vreme kad su kongresi bili burni, žestoki i raspojasani događaji koji su uživo prenošeni na televiziji od jutra do dugo iza ponoći, ali ne sećam se plakanja pred kamerama. Danas se medijski konsultanti najverovatnije pitaju za sve, savetujući svakog bezosećajnog soma sa podužim stažom u Kongresu, koga nikad nije bilo briga što milioni Amerikanaca ostaju bez posla i zdravstvenog osiguranja, da prolije neku suzu i pokaže kako mu je stalo.

Jedne noći, dok sam gledao Republikance i paničio zbog svog sve goreg mentalnog zdravlja, prisetio sam se Henrija Luisa Menkena, koji je izveštavao sa svakog nacionalnog kongresa obeju političkih partija, od 1904. do 1948. za Baltimore Sun. Kad sam sa police skinuo knjigu The Impossible Mencken, seo sam da pročitam i vidim kako su se kongresi nekada odvijali, i još važnije, kako su se menjali govori, osobine i kvalifikacije raznih kandidata. Nisam se razočarao. Kao analiza tipova ljudi koji se kandiduju za javnu funkciju u Sjedinjenim Državama, i njihovih motiva, ovi članci nisu samo i dalje potpuno tačni, nego su i vrlo zabavni. „Razmislite samo o takozvanom uvodnom govoru“, piše Menken 1924. „Izvedu nekog bezličnog partijskog šrafa da galami i frkće sat i po, i kad završi, ispostavi se da nije rekao ama baš ništa.“ Naravno, ima izuzetaka. Obama je održao prilično dobar govor 2004. Ali po pravilu, ističe Menken, takvi se govori sastoje od nekoliko hiljada reči detinjastih fraza i nagvaždanja, dok najgori od njih nekako uspevaju da budu ujedno i momentalno zaboravni i trajno iritantni.

Iako je naš politički sistem sada nezamislivo korumpiraniji nego ikad ranije, i iako naši kongresi postaju detaljno isplanirani, što obično isključuje svaku mogućnost da delegati odlučuju kako će se kongres odvijati, mnoge sile odgovorne za takvo stanje, dugo godina su nameštale čitavu igru. Evo, na primer, kako Menken, ponovo 1924, opisuje podršku krupnog kapitala kandidaturi senatora Kalvina Kulidža:

„Krupni kapital je, u Americi, skoro potpuno lišen bilo čega što bi se makar i poetski moglo nazvati javnim duhom. Prosto rečeno, on samo grabi, iz dana u dan, pa tako pomaže onaj tip političara koji će mu obezbediti najbolju priliku. Da bi tu priliku dobio, spreman je na svaku vrstu žrtvovanja zdrave pameti i ljudske pristojnosti. Krupni kapital je podržavao prohibiciju, verujući da će trezan radnik biti bolji rob od onoga ko popije neku čašicu. Podržavao je sramne pljačke i iznude koje su se odvijale za vreme rata, i od svih njih profitirao. Podržavao je surovo gušenje slobode govora koje je vršeno u ime patriotizma, i još uvek ga podržava“.

Ako mislite da je Menken bio levičar, varate se. Prezirao je Frenklina Ruzvelta, i po većini pitanja bio je konzervativan. To što je on video i što današnji izveštači vide, ali im nije dozvoljeno da opišu tako iskreno kao on, jeste da su mnogi ljudi koje Amerikanci biraju na funkcije prevaranti koji nisu zainteresovani da pomognu nikom drugom osim sebi, ali koji nikad ne zaboravljaju ko su im gospodari i kako im valja služiti. Pored toga, imaju sreće da ih bira lakoverno krdo mentalno lenjih ili prosto plitkoumnih birača, koji ne umeju da vide razliku između lupeža i poštenog čoveka, i koji će ih ponovo izabrati, po svemu sudeći nepokolebani funkcionerovim redovnim lažima i potpunim nedostatkom morala.

Uprkos svemu tome, Menken priznaje da je uživao na mnogim kongresima, otkrivajući da u njima ima nečeg fascinantnog poput evangelizacije ili javnog vešanja. Bili su vulgarni, ružni, glupi, dosadni, naporni kako za moždane vijuge tako i za zadnjicu, pa ipak su umeli da budu lepi. Čovek bi uhvatio sebe kako sedi na tim dugim zasedanjima, kaže on, želeći iz dna duše da svi ti delegati i zamenici odu do đavola – a onda se iznenada dogodi nešto toliko šašavo i veselo, toliko melodramatično i nepristojno, toliko nezamislivo čudesno i naopako, da čovek za sat vremena proživi godinu dana. (Nepovezano prekorevanje prazne stolice Klinta Istvuda možda u to spada.) „U tome se“, tvrdio je on „krije glavna vrednost demokratije, na kraju krajeva; ona je možda trapava, možda svinjska, možda je potpuno nesposobna i nečasna, ali nikad nije zamorna – njeni procesi, čak i kad iritiraju, nikad zapravo ne gnjave.“

U ovom duhu apsurda, uzbuđenja i sumanutosti, ostavljam vas sa sledećom scenom iz mog komšiluka: zarđali stari karavan bez točkova u dvorištu prepunom korova i drugih delimično rasturenih vozila, pred kućom kojoj treba krečenje i uopšte popravka. Preko jednog prozora razvučena je plastična folija, jer je probijen pivskom flašom – ili možda metkom? Policijska istraga, kao što možete pretpostaviti, napredovala je brzinom puža. U međuvremenu, osedeli vlasnik, sa konjskim repom i grudima nekadašnjeg dizača tegova iznad nabreklog stomaka, otarasio se kokošaka i petla koji su mu kljucali po dvorištu, i nabavio umesto njih crno-belog mešanca grozne naravi, čiji je izgleda glavni zadatak da čuva čovekov otpad, da pravi društvo Romnijevom plakatu „Veruj u Ameriku“, i da laje na radoznalce poput mene koji zastaju da bolje pogledaju i da se uvere da ih oči ne varaju.

( Čarls Simić )