Saučesnici

Najnoviji Izveštaj Evropske komisije (EK) o napretku Crne Gore u evropskim integracijama, iz aprila ove godine, zajedno sa onim strateškim dokumentom Briselske svete stolice koji mu je prethodio, ponovio je onaj, malo je reći neobičan, toplo-hladno, crno-belo, dobar-loš policajac, obrazac iz ranijih izveštaja, samo što je ovog puta, ovaj obrazac doveden do svog i našeg nepodnošljivog vrhunca. Pa je tako crnogorska država odnosno vlast, (p)ostala i „lider u regionu“, i „zarobljena država“, i zemlja koja je značajno napredovala u mnogim „poglavljima“, eh ta divna poglavlja, i država koja i dalje pati od velikog nedostatka vladavine prava, endemske korupcije, i organizovanog kriminala na svim, čitaj i najvišim nivoima.

Opskurni obrazac dobio je i svoja prva rasvetljenja i objašnjenja. Posebno ono Ljupke Kovačević, o razlici i povezanosti između evropskih integracija, geopolitike i diplomatije. I ono Miodraga Lekića, o „neobičnom partnerstvu“ između vladajuće briselske birokratije i crnogorske oligarhije. Ovaj kratki tekst nastavlja u istom smeru.

Za početak, on to čini aktiviranjem onog starog, dobrog, holističkog metoda približavanja udaljavanjem. Rasvetljavanja suštine stvari, sagledavanjem celine kojoj ta stvar pripada. A suština u ovoj stvari, jeste fenomenalno, strukturno i istorijsko slabljenje nacije-države, naravno ne samo crnogorske, nego nacije-države uopšte. Fenomenalno, ovo slabljenje najbolje je opisao Moizes Naime, u svom, sada već proslavljenom tekstu „Mafia States“, objavljenom u majsko-junskom dvobroju Foreign Affairs 2012, strukturno, najbolje ga je, kao „anomiju“, još pre oko sto godina, objasnio Emil Dirkem, istorijski, kao „odumiranje države“, još pre više od stopedeset godina, Karl Marks.

Navođenje tri gornje reference, tri velika autora, nije imalo za cilj, da svemoćnu EK, u ime objektivne istorije, oslobodi subjektivne odgovornosti, nego da ovoj njenoj odgovornosti, posebno onom njenom, malo je reći neumerenom, „liderstvu u regionu“ i „napretku u poglavljima“, da pravo mesto. Da se kvalifikacija koja sledi ne bi shvatila kao nerazumevanje njene dubinske odnosno najdublje istorijske uslovljenosti.

A kvalifikacija je žestoka. Saučesništvo. I to ne tek onako literarno, metaforički i slikovito.I ne tek onako moralno-politički, indirektno i generalno. Nego baš onako egzaktno i precizno. Krivično-pravno. U ovom potonjem je i najdublje objašnjenje opskurnog obrasca s početka ovog teksta. Pored ostalog, briselska birokratija je i mnogo upućenija, obrazovanija i informisanija od podgoričke oligarhije. Za razliku od ove, naime, ona veoma dobro zna i za dvostrukost u koju se upušta. I za magnum krimen koji podržava, zbog one opskurne geopolitike. Pa onom klauzulom dekriminalizacije, da ju tako i mi briselski nazovemo, kojom podgoričku oligarhiju istovremeno kriminalizuje, a sebe dekriminalizuje, pokušava da i vuk bude sit i ovce na broju. Ali neće moći, za razliku od politike, krivično pravo je kao matematika, dva plus dva je četiri. I tačka.

Na samom kraju, da kažemo i ovo. Ono što je u ovom tekstu izneto na račun Briselske svete stolice, nije učinjeno da bi se opozicija i alternativa u Crnoj Gori, u borbi za ostvarivanje evropskih odnosno univerzalnih ljudskih sloboda i prava, obeshrabrila, nego naprotiv, da bi se, u toj borbi, što pre i što više osvestila, i u najvećoj mogućoj meri, oslonila na sopstvene snage, kako se to obično kaže. Naravno, i na snage onih u Evropi i svetu, koji su sa njima odnosno nama, u tome solidarni.

(Monitor)

( Milan Popović )