Za Tursku članstvo u EU gubi na značaju: Neće da zavise od drugih

Usred drame izazvane krizom eura, Turska bilježi ekonomski rast dok njeni evropski susjedi pate. Kao rezultat toga, ovu zemlju krasi novootkriveno samopouzdanje koje članstvo u Evropskoj uniji čini manje važnim. Međutim, iako sve slabija, aspiracija ka EU bi mogla pokrenuti značajne demokratske reforme.

Podavac novina Menderes se zadovoljno smije: „Sve je sjajno!“ Njegov štand sa novinama se nalazi u Kadikoju, pristaništu za trajekte na azijskoj strani Istanbula. Ovih dana mu posao dobro ide - i to ne samo njemu. Turska ekonomija doživljava bum, zabilježivši prošle godine drugu najbržu stopu rasta u svijetu od 8,5%. Zemlja ima mlado stanovništvo i snažnu potrošačku kulturu, piše njemački nedjeljnik „Špigl“.

Menderes se ne ustručava da poredi svoju zemlju sa Evropom u ekonomskom pogledu. „U Turskoj nema krize“, kaže. „Naš premijer (Redžep Tajip) Erdogan odrađuje dobar posao“. Upitan šta misli o turskom dugogodišnjem čekanju da postane članica EU, ovaj 30-godišnjak za „Špigl“ kaže da ga ta tema više ne interesuje. „Ne želimo da zavisimo od drugih. Sami smo jači.“

Opada podrška članstvu u EU

Menderes nije usamljen u svom razmišljanju. Kratko prije počinjanja pristupnih pregovora sa Briselom 2004, istraživanja javnog mnjenja su pokazivala da 75 odsto Turaka i dalje želi da njihova zemlja postane članica EU. Sada je ta cifra opala na manje od 50 odsto.

„Entuzijazam javnosti za EU blijedi već godinama“, objašnio je za „Špigl“ stručnjak za političke nauke Džengiz Aktar iz Istanbula. „Kriza eura je ojačala taj trend.“

Turska je godina primoravana da čeka na kapiji Evorpe, ali sada je ta zemlja pronašla novo samopouzdanje. Vlada u Ankari tvrdi da članstvo u EU ostaje dugoročni cilj, ali da se on neće ostvarivati po svaku cijenu.

„I dalje smatramo da Turska treba da se pridruži EU“, kazao je turski ministar finansija Mehmed Šimšek u jesen 2011, ali je dodao da pridruživanje eurozoni neće biti veoma atraktivna opcija, iako će „sa svojom zdravom ekonomijom i razumnom fiskalnom politikom Turska sigurno više biti na strani Njemačke, nego ostalih članica zone eura“ sa juga Evrope.

Iako premijer Erdogan svoju zemlju voli da predstavlja u arapskom svijetu kao uzor za islamsku demokratiju, hiljade Kurda, studenata i više od stotinu novinara sjedi u turskim zatvorima, ponekad i zbog apsurdnih optužbi

Ipak, uprkos rastu koji je više nego za poštovanje, Tursku nije u potpunosti mimoišla kriza eura. Početkom 2012, Turska ekonomija je zabilježila rast od samo 3,2 odsto - što je realtivno skromna cifra za jednu ekonomiju u razvoju.

Rast je spriječila kriza potrošnje u EU koja je trenutno najvažniji trgovački partner Turske. Na EU otpada više od trećine ukupnog izvoza Turske, a oko 80 odsto svih direktnih inostranih investija u Tursku potiče iz EU.

Sve je ovo doprinijelo neobično oprečnom stavu prema krizi eura koji vlada u Turskoj. Neskriveno zadovoljstvo zbog snage sopstvene zemlje u poređenju sa oslabljenom Evorpom pomiješano je sa sviješću da Turska, u krajnjoj liniji, ekonomski zavisi od Evropske unije.

Okretanje novim tržištima

Ipak, u krugovima turske ekonomske elite nema mnogo iluzija o bilo kojoj vrsti nezavisnosti. Ali Bilaloglu, direktor kompanije Dogus Otomotiv, koja je najveći uvoznik automobila, sebe opisuje kao „zakletog Evropljanina“.

On takođe svakodnevno trguje sa Evropom. Oko 2.000 zaposlenih u njegovoj kompaniji uvozi „folksvagenove“, „audijeve“ i „poršeove“ automobile u Tursku.

Ovu kompaniju je kriza dotakla indirektno. Prihod od prodaje turskih proizvoda u EU opada i to zauzvrat slabi tursku kupovnu moć. „Nemamo negativne rezultate, ali bilježimo manji rast“, kaže Bilaloglu. „Kad bi Evropa bila zdravija, onda bi i Turska mogla brže da raste.“

Turska ne zavisi od Evrope samo iz ekonomskih razloga. Mnogi strahuju da društvene i političke reforme ove zemlje mogu napredovati samo ako i dalje bude važila perspektiva članstva u EU

Međutim, Dogus Otomotiv je takođe direktno osjetio pritisak krize kroz zajednički poduhvat u koji se upustio sa još dvije kompanije. Ove firme su 2006. postigle dogovor da u EU izvoze prikolice i dampere koji se proizvode u Turskoj. Od toga plana nije bilo ništa. „Evropsko tržište je propalo i moramo da nađemo alternative“, objasnio je za „Špigl“.

Na kraju, direktori Dogus Otomotiva, poput mnogih drugih turiskih firmi, pronašli su nova tržišta u Africi i na Bliskom istoku. Međutim, politikolog Aktar primjećuje da „ovi regioni nemaju ni značaj, ni kupovnu moć kakvu ima tržište EU. Oni su nestabilni i nepredvidivi“.

On upozorava da Turska ne može da izgubi Evropu iz vida u ekonomskom smislu, ali da sa njom takođe treba da ostane povezana iz političkih i društvenih razloga.

Zastoj u reformama

Turska ne zavisi od Evrope samo iz ekonomskih razloga. Mnogi strahuju da društvene i političke reforme ove zemlje mogu napredovati samo ako i dalje bude važila perspektiva članstva u EU.

Derja (42), nastavnica u osnovnoj školi koja nije željela da joj se objavljuje prezime, kazala je „Špiglu“ da u potpunosti podržava pristupanje Turske EU. „U Turskoj još uvijek treba dosta toga da se uradi po pitanju ljudskih prava, životnog standarda i obrazovanja“, kaže ona. „Ove reforme možemo postići samo sa EU“.

Zapravo, Erdoganova konzervativno-religiozna Partija pravde i razvoja (AKP) koristi proces pristupanja EU kako bi transformisala Tursku u pravedniju i demokratskiju zemlju. Međutim, u posljednje vrijeme, a naročito nakon što je AKP na izborima u junu 2011. odnijela ubjedljivu pobjedu, reforme stagniraju.

Iako premijer Erdogan svoju zemlju voli da predstavlja u arapskom svijetu kao uzor za islamsku demokratiju, hiljade Kurda, studenata i više od stotinu novinara sjedi u turskim zatvorima, ponekad i zbog apsurdnih optužbi. To je razvoj događaja na koji politikolog Aktar gleda sa zebnjom. „Među turskim političarima postoji stvarna tendencija ka pretjeranom samopouzdanju“, kazao je. „To je veoma opasno.“

I Aktaru je, kao i preduzetniku Bilalogluu, jasno da pristupanje EU ne bi trebalo da bude pitanje koje zavisi od dnevne politike. „To je dugoročni stateški pravac“, smatra Bilaloglu. „Turska je prije više decenija donijela jasnu odluku da želi da pripada EU.“

On tvrdi i da će EU takođe imati koristi od članstva Turske. To bi na primjer, moglo da pomogne rješavanju pitanja starenja i opadanja broja stanovnika u EU. Ipak, on dodaje da EU treba da učini korak naprijed i konačno odluči da li će prihvatiti Tursku.

„Jer ukoliko problemi EU postanu hitniji, onda se Turska, kao partner koji bi mogao pomoći u rješavanju evropskih problema, može unervoziti“, zaključuje Aktar.

( Danka Vraneš Redžić )