Problem Evrope sa tržištima u usponu

Od Hong Konga do Sao Paola, jedna riječ dominira nad svim ostalim među investitorima: Grčka. Hoće li Grci ostati u eurozoni? Šta će se desiti sa Evropskom unijom i globalnom ekonomijom ako ne ostanu?

Do nedavno, Evropa je bila neka vrsta ogledala koje je velikim ekonomijama u usponu potvrđivalo spektakularnu prirodu njihovog uspjeha. One su mogle da upoređuju svoj visoki rast sa visokim nivoom evropskog duga. Mogle su da upoređuju svoju „pozitivnu energiju“ sa pesimizmom koji dominira u Evropi. Bile su previše voljne da savjetuju Evropu da radi više i troši manje, dok se legitimni ponos miješao sa razumljivom željom da se poravnaju istorijski računi i ublaži nasljeđe kolonijalnog poniženja.

Međutim, danas, zemlje u usponu su sve više zabrinute zbog onoga što ispravno doživaljavaju kao ozbiljne rizike za sopstvene ekonomije, koji proizilaze iz velike slabosti u Evropi, koja je i dalje svjetski lider u trgovini. Štaviše, evropska bolest prijeti političkoj stabilnosti u mnogima od tih ekonomija, s obzirom na blisku povezanost – posebno u Kini - između legitimnosti postojećih uređenja i nastavka brzog ekonomskog rasta.

Ako bi kriza u Evropi izazvala pad rasta godišnjeg BDP ispod sedam odsto u Kini, pet odsto u Indiji i tri odsto u Brazilu, najteže će biti pogođeni najranjiviji građani tih država. Oni nikad nisu bili dio „kulture nade“, zasnovane uglavnom na materijalnom napretku, koji je igrao ključnu ulogu u uspjehu tih država. Ako socijalne nejednakosti dostignu nove visine, njihova frustracija i nezadovljstvo mogli bi se manifestovati u potpunosti.

U tom slučaju, Evropa bi iznenada mogla postati potpuno drugačije ogledalo za države u usponu, i otkriti, ako ne i naglasiti, njihovu sopstvenu strukturnu slabost. Upravo zato, isto kao što Evropa mora spasiti grčku ekonomiju ili španske banke po svaku cijenu, zemlje u usponu moraju učini sve što mogu da doprinesu spasavanju evropske ekonomije. Kao što je Evropa naučila, što se duže čeka, to je veći trošak, a manja šansa za uspjeh.

Nažalost, malo je vjerovatno da će grupa država koje su ujedinjene prije svega u zajedničkom poricanju svojih globalnih odgovornosti donijeti takav zaključak. Zaista, većina ekonomija u usponu neće potrčati da finansijski spasi Evropu, iz nekoliko razloga.

Prvo, ne postoji nešto što se zove blok država usponu. One nisu ujedinjene zajedničkom vizijom svoje budućnosti, ili zajedničkim političkim idealom, poput demokratije u zapadnom svijetu. Bez obzira na ograničenja ili kontradiktornosti zajedničkih vrijednosti, bilo bi naivno odbaciti njihov značaj. Evropa i Sjedinjene Američke Države će ostati saveznici čak i ako Barak Obama, poput Nikole Sarkozija u Francuskoj, ne uspije da dobije drugi mandat.

Drugo, zemlje u usponu su više rivali nego partneri Evrope. Ujedinjene su samo u zajedničkoj sumnjičavosti prema Kini. U takvom kontekstu, zajedničku dugoročnu strategiju je izuzetno teško osmisliti.

Kinezi se mogu hvaliti da žele da razmišljaju na „duži“ rok od Amerikanaca, koji razmišljaju „šire“ i Evropljana, koji razmišljaju „dublje“, kako je to rekao jedan poznati kineski ekspert za međunarodne odnose. Međutim, kada je u pitanju evropska finansijska kriza, za ponašanje Kineza su izgleda presudni čisto kratkoročni razlozi, čak i pošto su se kineske investicije u Evropi utrostručile 2011. godine. Kupovina pola pirejske luke po sniženoj cijeni može djelovati unosnije od investiranja u dugoročno konsolidovanje grčke ekonomije i njenih finansija, ali da li je situacija zaista takva?

Treće, kratkoročni oportunizam zemalja u razvoju zasniva se na dvostrukom nepovjerenju: prema Evropi, naravno, ali takođe, što je paradoksalno, i prema sebi. One nisu sigurne u svoju sposobnost da daju doprinos spasavanju bolesnika globalne ekonomije, u šta se Evropa pretvorila.

Ovo se kosi sa trijumfalnim duhom kojim zrači naročito Azija. Kišore Mahbubani, vodeći spoljnopolitički analitičar iz Singapura, nedavno je izjavio u Beču, na konferenciji koju je organizovao moj institut, da će sljedeći milenijum biti azijski. Pa ipak, među elitom iz država u usponu osjeća se nešto nalik na egzistencijalnu sumnju, koju je evropska kriza pojačala. Ta nesigurnost se manifestuje na mnogo načina: od nagomilavanja likvidnog bogatstva kao osiguranja od stranih i domaćih neizvjesnosti do izbora mnogih, ako ne i većine, da svoju djecu školuju u inostranstvu.

Bolesnik - nesumnjivo evropski, ako ne i zapadnjački - zapravo bi na kraju mogao ispasti otporniji, zahvaljujući snazi sopstvenih prirodnih odbrambenih mehanizama: demokratije i vladavine prava. Stoga bi se trenutna evropska kriza mogla ispostaviti kao ključni test za države u usponu koje su ekonomski dinamičnije od Evrope, ali u osnovi politički krhkije.

( Dominik Moazi )