Naprednjaci

Milo: Jesam li ti rekao, Tomislave?! Jesam li? Neka je sa srećom ova velika pobjeda. Sjećaš se šta sam ti kazao kod mene u DPS-u… Ma, znao sam.

Toma: Oooo, kakvo iznenađenje! Hvala Milo, puno mi znači. Pa da, rekao si, i evo, vidiš, bio si mi srećan. Da sam znao, davno bih došao kod tebe, čoveče (smije se). Eto, pobedio sam! Znaš, tek sada vidim kako je tebi, kako je lepo biti vlast.

Milo: Lepo bogami, lepo. Vidjećeš šta si propuštao sve vrijeme, što je funkcija, što su privilegije, što su pare, što je moć. A, što bi tek rekao za mene - prvi mandat, pa drugi, pa treći, pa četvrti, pa peti… dvadeset dvije godine Nikoliću. Dvije decenije, moj dobri Tomo.

Toma: Mogu šta ‘oće da pričaju, Milo, ali stvarno si car. Kasnije sam od tebe shvatio, ali shvatio sam - najvažnije je slušati strance. Evo, pogledaj, čim sam rekao da sam za Evropu, čim sam ih ubedio da neću mnogo zatezati oko Kosova, čim sam raskinuo sa Šešeljem, čim sam svratio do tebe, odmah sam pobedio.

Milo: Tek si sad shvatio?! Moraš da slušaš, Tomo, moraš, inače nema vlasti, nema para. Tako to ide. Politika je kurvanje, ništa drugo. Ja sam bio Srbin, a sada sam Crnogorac, bio sa Slobom, pa ga poslije rušio, išao na Dubrovnik, pa se izvinjavao, guram u NATO, priznao sam Kosovo… Eeee, ali to mora da se naplati.

Nikolić se smije, upada:

Toma: Znam da si naplatio, znam, britvo.

Milo: Mora se od nečega živjet’ (smije se). Naplatićeš i ti, ništa se ne smij. Pitaću te za koju godinu. Nego, kada smo kod Kosova, baš me interesuje, da li ti je tamo štetio susret sa mnom, s obzirom da sam završio za Kosovo, priznao.

Toma: Ma kakvi, narod sve zaboravlja. Kosovo je završena priča. Misliš da bih te posetio da ne razumem tvoje priznanje. Stranci su hteli da, između ostalog, i zbog toga dođem kod tebe. Baš zato što si priznao Kosovo. A, jesi li pratio izbornu noć ? Jesi li video Borisa Tadića, nije znao gde je.

Milo: Tako mu i treba kada hoće da ruši Mila Đukanovića i Brana Mićunovića. Kada je na šest godina zatvora osudio mog i tvog Caneta. Kada pljuje po DPS-u. Svaka čast Tomo.

Toma: Hvala Milo, od srca. Znaš, oduvek sam znao da si pravi političar. Iako sam nekada o tebi pričao ružne stvari, u dubini duše, duboko u sebi znao sam da si veličina. I nisam se prevario, video sam u tvojim očima, kada smo se nedavno sreli, da si nešto posebno. A Boris... Ništa u mom životu ne može se uporediti sa onim trenutkom. Znaš, pali ste mi ti i Cane na pamet kada sam pobedio. Ipak je ovo, na neki način, naša pobeda. Sećaš se samo našeg susreta u Parizu, onog dogovora u hotelu „Ric“, naših...

Milo: Kako se ne bih sjećao... Ne ljutim se što si nekada pričao o meni sve one stvari. I ja sam o tebi (smije se). To je politika. Uostalom, ko se toga više sjeća?! Vidiš, ovaj moj narod zaboravi što sam juče radio, a kamoli prije pet, deset ili petnaest godina.

Toma: Živa istina. Nego, jesi li se čuo sa Canetom?

Milo: Malo prije smo se ispričali. Kazao mi je za sve. Srećan je zbog pobjede. Reci mi kako izdržavaš sve napade?

Toma: Najteže je prošlo. Sam si video koliko su me ovi Tadićevi intelektualci i mediji izbušili. Neviđeno. Koliko su me samo prozivali zbog moje diplome, zamisli iščačkali su to negde... Kao da je to najvažnije.

Milo: To je najmanje bitno Tomo. Ne brini, i ja sam imao prosjek na fakultetu jedva iznad šestice, i to mi stalno naturaju, ali ja se na obazirem, vidiš, vladam dvije decenije. Pa onda, koliko me tek prozivaju što ne pričam engleski jezik, i šta? Ništa. Ne treba mi fakultet i jezik da bih imao milijarde (smije se). Ni ti ne pričaš engleski?

Toma: Slabo.

Milo: Onda ćemo se odlično razumjeti.

Obojica se smiju. Milu zvoni drugi telefon. Izvinjava se Nikoliću, moli ga da ostane na vezi, javlja se, Nikolić sluša:

Milo: Kaži kume. Jesam, jesam, nego upravo pričam sa prijateljem iz Srbije, pa ti se nijesam mogao ranije javiti. To ti je završeno. Pare su legle. Sjutra ih možeš podići u Prvoj. Milion i nešto, ne znam tačno. Dobro, dobro, nemam vremena… Oko tih tehničkih stvari vidi sa Lukšićem. Da, da. Čujemo se. Izvini Tomo, kum je kum.

Toma: Ma, naravno. Bez brige.

Milo: Gdje smo ono stali? A, da, nemoj da brineš za sve te napade.

Toma: Neću Milo, nego, pričam ti po slobodi. E, da... Pozdravili su te iz Jedinstvene Rusije, umalo zaboravih. Kada sam bio kod Vladimira Putina, rekli su mi iz njegove partije da prenesem pozdrave mojoj i tvojoj stranci. Kažu, prenesi posebne pozdrave Milanu Roćenu, on je naš čovek, ruska škola.

Milo: Hvala puno. Drago mi je da su se sjetili. Računam ja na njih. Rusija je to, Tomo.

Tomo: Rusija, Milo!

Milo: Prenijeću pozdrave Roćenu. Obraduje se kao malo dijete kada ga pozdrave iz Moskve. Čuj, molim te imaj u vidu naš dogovor iz Podgorice o opoziciji, identitetskim zatezanjima i svemu ostalom.

Tomo: Ne brini! Dogovor je dogovor. Pročitah u medijima da nisi odbacio mogućnost da se ponovo kandiduješ, ovaj put na predsedničkim izborima.

Milo: Vidjeću. Sve zavisi od stranaca. U posljednje vrijeme su veoma čudni, počeli su da mi šalju neke neobično oštre poruke: prvo Amerikanci - afera “Telekom”, pa onda priča o Crnoj Gori kao mafijaškoj državi u “Forin afersu”, pa sad i Britanci - iz BBC-ja opasno udaraju na moju banku, moju familiju, moga brata, moju sestru... pominju bombardovanje Dubrovnika, optužnicu u Italiji, cigarete… o Njemcima da i ne govorim. I sve to u posljednjih pola godine. Ne znam, ne znam. Možda se i kandidujem. Što je sigurno, sigurno je.

Toma: Kandiduj se, bre, ne gataj, pa da budemo kolege. Pusti priču... Vidiš kako je završio Sanader, i sa njim je tako počelo… Ja ti ovo najdobronamernije.

Milo: (ćuti)

Toma: Milo, Milo! Čuješ li me? Milo… Izvini, možda nismo trebali o ovome. Ma pusti, ne nerviraj se. Uvek možeš pobeći u Rusiju, Azerbejdžan, Tajland... U najboljim si godinama, tamo imaš veze, živećeš bolje nego dole, u Crnoj Gori... Ako treba povezaću te sa Mirom i Slobovim bratom, oni su tamo, u Moskvi. Milo, Milo! Tu si?!

Milo: Tu sam, Tomo. Nešto sam se zamislio.

Toma: Ne brini ništa, budući kolega (smije se). Ne zaboravi da mi puno pozdraviš Miška Vukovića i Ranka Krivokapića. Zahvali im se na lepim rečima o mojoj pobedi i našim budućim odnosima. Napokon su i oni shvatili kakav sam u dubini duše.

Milo: Hvala, prenijeću im, a ti prenesi moje velike pozdrave Aleksandru Vučiću i Jorgovanki Tabaković.

Toma: Hoću, hoću… Milo, pade mi na pamet - zamisli da nas sada čuje Zoran Đinđić.

Milo: Ne bi vjerovao svojim ušima.

Smiju se.

( Marko Milačić )