Prije upotrebe narod promućkati

Bivši generalni sekretar NATO i visoki predstavnik EU Havijer Solana primenjivao je zlatno pravilo u svom radu za obezbeđivanje konsenzusa i podrške unutar dve pomenute organizacije. ”Nikad ne postavljaj pitanja i ne otvaraj dosijee za koja ne znaš unapred odgovor ili ti se on ne sviđa”.

Da u fotelji visokog predstavnika EU sedi bar približno pripremljena, harizmatična, uticajna osoba kao što je bio Solana, bugarsko predsedništvo EU bi izbeglo blamažu a proevropske snage u Srbiji i Crnoj Gori najniži udarac koji su mogli da dobiju od EU na samitu u Sofiji.

Nema sumnje da su namere bugarskog premijera Bojka Borisova bile dobronamerne i da je interes Sofije da Crna Gora, Srbija i druge zapadnobalkanske zemlje uđu u EU. Međutim, svojim potezom i proklamovanim ciljevima tokom svog predsedavanja Bugarska je napravila više štete nego koristi Podgorici i Beogradu na njihovom putu u EU. Nažalost, nemamo samo mi nedorasle i nepotkovane političare i diplomate koji nemaju elementarna znanja o spoljnoj politici i funkcionisanju EU.

Pre nego što je najavila organizaciju samita u Sofiji, Bugarska je morala da konsultuje, pre svega, Francusku i Nemačku i da sa Parizom i Berlinom proveri šta može da se uradi i dokle može da se otisne. Zatim je trebalo odvagati da li bi samit EU-Zapadni Balkan sa takvim rezultatima bio koristan ili kontraproduktivan.

Borisova vlada nije ništa od toga uradila i brzopleto je lansirala priču o samitu kao o Solunu 2, aludirajući na do sada najvažniji skup čelnika EU o našem regionu, održan 2003. Prvi hladan tuš za Bugare je stigao u februaru kada su im preko diplomatskih kanala Nemci jasno stavili do znanja da će skup na vrhu u Sofiji imati krajnje skromne domete i da mogu da zaborave na “Solun 2”. Zatim je usledio smeč francuskog predsednika Emanuela Makrona u Evropskom parlamentu, rečenicom da neće biti novog proširenja bez reformisane EU.

Umesto samita u Sofiji, prijatelji i sponzori proširenja EU, učinili bi mnogo veću uslugu zapadnobalkanskim državama da su se potrudili da objasne Makronu da su Crna Gora i Srbija toliko daleko od prijema da od te pretnje nema nikakve koristi već samo štete. Baš kao što bi bilo mnogo korisnije da je Borisovu neko objasnio da vitalno važne političke ciljeve ne mogu da realizuju ili stimulišu male i srednje članice. Ako neka država malog ili srednjeg kalibra u EU želi da progura neki svoj prioritet mora prethodno da potraži što jačeg sponzora među velikima, po mogućnosti Nemačku ili Francusku, ili da formira jak i brojan blok država članica.

Samit u Sofiji je bio totalni fijasko ako ga posmatramo kroz prizmu ambicija da se ubrza ili barem čvrsto utaba put ka članstvu u EU zapadnobalkanskih zemalja. Štaviše, umesto da bude zamajac procesu integracija, vodeće države članice EU su ga iskoristile da relativizuju i praktično ponište pozitivne elemente iz Strategije EK, objavljene prošlog februara. U usvojenoj deklaraciji ne samo da se nigde ne pominje proširenje, a kamoli neki datum ili precizniji put ka realizaciji inkorporisanja regiona u EU, nego je potpuno igrnorisana i Strategija koju je izradila EK.

Tamni oblaci su se nadvili na proširenje EU na Zapadni Balkan iz nekoliko razloga. Dve najjače zemlje u EU, Francuska i Nemačka, iz različitih razloga, nisu naklonjene proširenju, pogotovo njegovom ubrzanju. S druge strane, dva velika sponzora proširenja na naš region, Velika Britanija i Italija žrtve su populističkih pokreta i politika, Španija se od saveznika zbog pitanja Kosova pretvorila u veliku prepreku za proširenje, dok su Belgija, Holandija i skandinavske države učvrstile svoje saboterske politike prema proširenju.

Nemačka je ušla u tranzicionu fazu. Bez obzira kako će se završiti izbori u Bavarskoj za CSU, sestrinsku stranku vladajuće CDU, među demohrišćanima je u toku zauzimanje pozicija za borbu ko će naslediti kancelarku Merkel koja “služi” svoj poslednji mandat. Imajući u vidu aktuelnu situaciju i trendove, po svoj prilici u CDU će pobediti tvrdo krilo, nenaklonjeno proširenju EU i reformama EU koje bi vodile ka federalizaciji.

Francuski predsednik Emanuel Makron posle govora u EP sam je sebi odsekao odstupnicu. Pariz će usporavati proces proširenja kad god se ukaže prilika, kako ne bi došao u neprijatnu situaciju da mora da blokira zemlju kandidata koja je ispunila sve uslove i zaključila pregovore. To će već na junskom Evropskom savetu osetiti na svojoj koži Albanija i Makedonija kad budu videli odlaganje odluke za davanje datuma početka pregovora. U najboljem slučaju za decembar, a u najnepovoljnijem na neodređeno vreme, odnosno dok ne ispune određene uslove. Uzalud je u Sofiji albanski premijer Edi Rama pokušavao da omekša Makrona i da plaši lidere EU “ruskim medvedom” spremnim da zariče na Balkanu ako oni ne ubrzaju proces proširenja.

Velika Britanija je bila najveći i najjači zagovornik politike proširenja EU na države Zapadnog Balkana. Može se slobodno zaključiti da je naš region jedna od najvećih kolateralnih šteta pobede populističkih snaga na referendumu o izlasku Ujedinjenog Kraljevstva iz EU.

Nova politička geografija na italijanskoj političkoj sceni kojom dominiraju evroskeptične snage dodatno je oslabila pozicije Rima u EU. Italija nije imala u prošlosti dovoljno snage da nametne ili provuče određene politike na nivou EU, uključujući i proširenje. Dolaskom Matea Salvinija i Luiđija Di Maja i ono malo pozitivnog uticaja koji je Rim imao na proširenje će ispariti.

Belgija, Holandija i skandinavske zemlje će nastaviti da miniraju proces proširenja i da ga odugovlače blokadama, često radeći to u svoje ime, ali za račun Nemačke. Nije iznenađenje da su pored Francuske, upavo zemlje Beneluksa i Skandinavci, protiv ili rezervisani prema preporuci EK da Makedonija i Albanija dobiju datum za početak pregovora.

Zemlje Višegradske grupe, Austrija, Bugarska, Rumunija, Hrvatska, Grčka svojim brojem, značajem i snagom nisu u stanju da pomognu Srbiji, Crnoj Gori i drugima na putu ka EU. One imaju kapacitet da uspore dodatno proces proširenja, budući da se odluke vezane za proširenje donose konsenzusom, ali nemaju instrumente da ubrzaju proces.

Na kraju, ne funkconiše ni pretnja Kinom, Rusijom i Turskom, koju često koriste lideri zapadnobalkanskih zemalja u razgovorima vis-a-vis sa evropskim čelnicima kako bi ih nagovorili da doprinesu ubrzanju procesa evropskih integracija. Zapadni Balkan nije prioritet ruske politike, služi samo kao moneta i to jeftina za potkusurivanje sa EU, Turska nema kapacitete da se nametne kao veliki zaštitnik regiona, a interesi Kine nisu u direktnoj koliziji sa evropskim. Uz to, region je praktično već inkorporiran u NATO. Albanija i Crna Gora su unutra, Makedonija će postati članica ekspresno po postizanju dogovora sa Grčkom oko imena, NATO snage se nalaze na Kosovu i u BiH.

Makron možda nije najbolje shvatio u kojoj fazi se nalazi proces proširenja da bi pretio njime za dobijanje zelenog svetla za reforme EU, ali sam uveren da on vrlo dobro zna Taliranovu definiciju politike koja važi i te kako na Zapadnom Balkanu: ”Na kraju krajeva, politika nije ništa drugo do mućkanje naroda pre upotrebe”.

( Željko Pantelić )