Kostarika kao uzor

Dok su autoritarizam i protofašizam u usponu širom sveta, ohrabrujuće je videti zemlju čiji su građani još uvek odani demokratskim načelima. Kostarika, zemlja sa manje od pet miliona ljudi, poznata je po svom progresivnom političkom vođstvu. Godine 1948, posle kratkog građanskog rata, predsednik Hoze Figeres Ferer je ukinuo vojsku. Od tada je Kostarika poligon za proučavanje predupređivanja i rešavanja konflikata mirnim putem. U njoj je i sedište Univeziteta za mir Ujedinjenih nacija. Ova zemlja bogatog biodiverziteta istakla se i svojom promišljenom ekološkom politikom: sprovodi se pošumljavanje, trećina zemlje je proglašena zaštićenim prirodnim rezervatima, a struja se proizvodi skoro isključivo iz čistih hidro-izvora.

Na nedavnim predsedničkim izborima visoki odziv doneo je ubedljivu pobedu (više od 60% izašlih) Karlosu Alvaredu Kesadi. Njegov protivnik, koji je pretio da će ukidanjem istopolnih brakova ugroziti višedecenijsku posvećenost ove države ljudskim pravima, ubedljivo je poražen. Kostarika pripada maloj grupi zemalja iz takozvane Alijanse blagostanja, koje sprovode ideje (posebno istaknute od strane Međunarodne komisije za merenje ekonomskih učinaka i društvenog napretka) za konstruisanje boljih merila blagostanja. Prepoznajući manjkavosti BDP-a koje je Komisija istakla, Alijansa radi na izradi javnih politika koje unapređuju blagostanje građana u najširem smislu, promovišući demokratiju, održivost i inkluzivni rast.

Značajan deo ovog napora sastojao se u proširivanju opsega zadruga i socijalnog preduzetništva tako da se zaposli petina građana ove zemlje. Ove institucije su alternativa kapitalističkim ekstremima i moralno problematičnim praksama, poput predatorskog kreditiranja u finanijskom sektoru, manipulisanja ličnim podacima u internet industriji i štelovanju ekoloških testova u automobilskoj industriji. Ove institucije su zasnovane na izgradnji poverenja i saradnje, kao i na uverenju da blagostanje pojedinaca pozitivno utiče na opšti rast produktivnosti.

Zajedno sa građanima nekolicine drugih zemalja, građani Kostarike su pokazali da je nejednakost stvar izbora i da javne politike mogu osigurati veći stepen ekonomske jednakosti i jednakosti šansi nego tržište samo po sebi. Čak i sa ograničenim sredstvima, kvalitet njihovog besplatnog zdravstva i obrazovanja je relativno visok. Prosečan životni vek je sada duži nego u SAD i stabilno raste, dok se u Americi, koja je odbila da preduzme mere za povećanje blagostanja svojih građana, sve više skraćuje.

Kostarika ima dva kritična problema: strukturalni fiskalni deficit i zakočeni politički sistem. Ekonomija fiskalnog deficita se rešava povećanjem ekonomskog rasta, podizanjem poreza ili smanjenjem potrošnje. Političari se naravno opredeljuju za ekonomski rast, ali za to nema čarobne formule. Druge dve opcije ne sviđaju se nikome.

Većina država bi u takvoj situaciji smanjila ulaganja u stvari poput infrastrukture, jer troškovi takve odluke mogu decenijama ostati neprimećeni. To bi za Kostariku bila posebno ozbiljna greška, jer njena infrastruktura još uvek zaostaje za ekonomskim rastom i ukoliko bi se popravila to bi samo po sebi stimulisalo rast. Na raspolaganju su i mere štednje, ali nakon godina njihovog sprovođenja dalja racionalizacija teško da bi išta postigla. Najbolji put je podizanje poreza.

Kako bi se oporezivanje pomirilo sa širom ekonomskom strategijom maksimizacije blagostanja svih građana, poreski sistem bi trebalo da se pridržava tri centralna načela: oporezujte loše stvari (poput zagađenja) pre nego dobre (poput rada), dizajnirajte poreze tako da oni dovode do najmanjeg mogućeg iskrivljenja ekonomije; i održavajte progresivnu stopu oporezivanja, po kojoj bogatiji plaćaju više.

Budući da je Kostarika već u velikoj meri ekološka država, porez na ugljenička isparenja ne bi doneo toliko novca kao drugde. Budući da je praktično cela proizvodnja struje u zemlji čista, prebacivanje na električne automobile moglo bi biti delotvornije u smanjivanju emisija ugljen-dioksida. Takav porez bi omogućio da Kostarika postane prva zemlja u kojoj dominiraju elektro-kola, što bi je još više približilo cilju postizanja ugljen-neutralne ekonomije.

Iako nejednakost u Kostariki nije ni približno tako veliki problem kao u drugim zemljama Latinske Amerike, progresivniji i sveobuhvatniji porezi na prihod, kapitalnu dobit i svojinu još uvek su od ključnog značaja. Bogati dobijaju disproporcionalno veliki udeo prihoda kroz kapitalnu dobit, a oporezivanje kapitalnih dobiti po nižoj stopi od ostalih formi prihoda povećava nejednakost i vodi iskrivljenjima tržišta. Iako se ekonomisti ne slažu oko mnogih stvari, svi znaju da povećanje poreza na kapitalnu dobit od poseda nad zemljom ne može dovesti do „odlaska zemlje“ iz Kostarike. Zato je još veliki 19-ovekovni ekonomista Henri Džordž govorio da su najbolji porezi oni na zemlju.

Najveći izazovi pred Kostarikom su politički: predsednički sistemi poput njenog funkcionišu kada je biračko telo podeljeno između dve glavne partije, uz pravila koja garantuju poštovanje manjinskih gledišta. Ali takav sistem može brzo dovesti do zastoja kada je biračko telo fragmentirano. A u svetu koji se sve brže menja, politički zastoj je sve skuplji. Deficiti i dugovi mogu da eksplodiraju, a putevi ka rešenju problema mogu nestati.

Alvaredo, koji ima svega 38 godina, pokušava da bez ustavnih promena stvori novi predsednički model za Kostariku, mobilišući ministre iz različitih partija. Nadajmo se da će duh saradnje, koji se neguje u zadrugama i koji je integralni deo kulture Kostarike, pomoći da se ove ideje ostvare. Ako se to desi Kostarika će postati svetionik nade koji nam pokazuje da je moguć drugačiji svet - u kojem prosvetiteljske vrednosti poput razuma, racionalne rasprave, nauke i slobode cvetaju na korist svih.

(Project Syndicate; Peščanik.net; prevod: R. DINIĆ)

( Joseph E. Stiglitz )