Ruglo

U jeku jedne od njihovih bezbrojnih političkih agresija, u prvoj godini posle referenduma, maja, juna i jula 2007, vrhovni oligarh Crne Gore, Milo Đukanović i njegova DPS, svoje kritičare i oponente, među njima i moju malenkost, počastili su i stigmom “sramotni ljudi”. Za razliku od nekih drugih, mene ta stigma tada, kao ni bilo kada, pre i posle toga, ni najmanje nije uvredila, sa te adrese meni je bilo neprijatno samo jedanput ili dvaput, kada se sticajem okolnosti dogodilo da dođe par komplimenata, ali je zanimljivo kako su reči skoro kao živa bića, kako se, kao bumerang, vraćaju i svete. Ko se mača lati, od mača i strada.

Jer, sada, toga postaje svestan sve veći broj ozbiljnih aktera, domaćih i međunarodnih: Đukanovićeva oligarhija, i definitivno je postala - najveća sramota Crne Gore, Zapadnog Balkana, Brisela i Vašingtona.

Crne Gore? Dobro u autoritarnim, arogantnim i samovoljnim vladama i vladarima, Crna Gora nikada nije oskudevala. Ipak, rečena autoritarnost, arogancija i samovolja, u Đukanovićevoj satrapiji kulminira. Kombinacija najgorih elemanta starog, autoritarnog komunizma, i najgorih elemenata novog, oligarhijskog kapitalizma, danas je najnepodnošljivija. A lična i porodična pohlepa, koja je, to se sada jasno vidi, bila glavni motor svih Đukanovićevih političkih konverzija, nepodnošljivost samo povećava.

Zapadnog Balkana? U redu, do 2000., u Beogradu je bio najgori i najopasniji režim Slobodana Miloševića, ali, prvo, a to se danas često zaboravlja, i tada, Đukanovićeva Crna Gora bila je njegova verna pratilja, a, drugo, još važnije, u Beogradu više nema nekadašnjeg gospodara.

Brisela i Vašingtona? Najmanje je dva ozbiljna razloga, zbog kojih je Đukanovićeva oligarhija, najveća sramota, ne samo male Crne Gore i Zapadnog Balkana, nego i velikog Brisela i Vašingtona. Prvo, iako u opadanju, hegemoija Zapada, Brisela i Vašingtona, još uvek ima i svoju vrednosnu dimenziju, pa je zbog toga i samo postojanje jedne ovakve oligarhije, u samom predvorju velikog zapadnog sveta, za ovaj svet, neprijatna i kompromitujuća činjenica.

I drugo, još važnije, za uspon i konslidaciju mračne Đukanovićeve latifundije, u neposrednoj blizini svetlih zapadnih metropola, Brisel i Vašington imaju, ako ne dominantan, a ono sigurno ne ni zanemarljiv deo saučesničke odgovornosti. I to ne samo u obliku ćutanja, nego i u obliku direktne podrške. O tome mnogo više možemo da saznamo od jednog bivšeg (Viljema Montgomerija), nego od sadašnjeg ambasadora odnosno ambasadorke SAD u Podgorici. U svetlu ove činjenice, učestali pozivi sa najznačajnijih svetskih adresa, za hapšenje “krupnih riba” u Crnoj Gori, zvuče u najmanju ruku čudno i licemerno.

Krajem 1990-ih, neposredno pred kraj Miloševićevog režima u Beogradu, Morton Abramovic, jedan od najuglednijih analitičara i kritičara američke spoljne politike, nekada i sam visoki funkcioner u administraciji Džimija Kartera, ovako je reagovao na saučesničko ćutanje tadašnje takozvane međunarodne zajednice, na sva nepočinstva Miloševićevog režima: “Zaglušujuće ćutanje Zapada”. Šta bi se tek moglo reći za dugogodišnje ćutanje, ali i ne samo ćutanje, Zapada, Brisela i Vašingtona, na sva nepočinstva današnjeg Đukanovićevog režima.

( Milan Popović )