Etika internet piraterije

Prošle godine sam jednoj koleginici rekao da ću u svoja predavanja na jednom kursu uvrstiti i internetsku etiku. Predložila mi je da pročitam nedavno objavljenu antologiju o kompjuterskoj etici – i cijelu knjigu mi poslala elektronskom poštom.

Je li trebalo da odbijem da pročitam piratsko izdanje knjige? Jesam li dobio kradenu robu kao što tvrde zagovarači strožih zakona protiv internetske piraterije?

Ako na klasičan način ukradem nekome knjigu, ja imam knjigu, a prvobitni vlasnik je više nema. Ja sam na dobitku, a on/ona je na gubitku. Kada ljudi koriste piratska izdanja knjiga, izdavač i autor su često na gubitku – gube zaradu od prodaje knjige.

Međutim, da mi koleginica nije poslala knjigu, ja bih pozajmio primjerak iz biblioteke mog univerziteta. Sebi sam uštedio vrijeme koje mi je bilo potrebno da to uradim, a čini se da niko nije bio na gubitku. (Interesantno, s obzirom na temu kojom se knjiga bavi, nema je u prodaji u elektronskoj formi). Zapravo, i drugi su imali koristi od mog izbora: knjiga je na polici biblioteke ostala dostupna drugim korisnicima.

S druge strane, da knjige nije bilo na polici i da su ti drugi korisnici tražili od osoblja biblioteke da je vrate ili da su je rezervisali, biblioteka bi možda primjetila potražnju za knjigom i naručila još jedan primjerak. Međutim, mala je mogućnost da bi moje korištenje knjige natjeralo biblioteku da kupi još jedan primjerak. A sada smo, u svakom slučaju, daleko od standardnih slučajeva krađe.

Pitao sam mojih 300 studenata sa predavanja etike ko od njih nije nešto skinuo s interneta, znajući ili sumnjajući da su kršili zakon o zaštiti autorskih prava. Samo pet ili šest ih je podiglo ruku. Mnogi od ostalih smatrali su da je to što su uradili bilo pogrešno, ali su rekli da „to svi rade“. Drugi su rekli da ionako ne bi kupili cd sa tom muzikom ili knjigu, tako da nikome nisu nanijeli štetu. Činilo se da niko od njih nije spreman da prekine tu praksu.

Inicijativa za sprovođenje zakona o zaštiti autorskih prava osnažena je detaljima koji su isplivali nakon što je prošlog mjeseca na Novom Zelandu uhapšen Kim Dotkom (rođen kao Kim Šmic), osnivač sajta Megaaploud (koji je zatvorio FBI). Megaaploud je dozvoljavao svojim registrovanim korisnicima (oko 180 miliona njih) da postavljaju i skidaju filmove, televizijske emisije i muziku, a dio novca koji je zarađivao Dotkom (od reklamiranja i pretplata) mogao se vidjeti po njegovoj vili blizu Oklenda, gdje je držao svog „rols-rojsa“ i druge egzotične automobile.

Dotkomov advokat tvrdi da je Megaaploud samo obezbjeđivao prostor za skladištenje fajlova svojih pretplatnika i da nije imao kontrolu nad tim šta oni skladište. Međutim, Megaaploud je nudio nagrade u gotovini korisnicima koji postave fajlove za koje se dokaže da su popularni među ostalim korisnicima.

Prošlog mjeseca Sjedinjene Države su razmatrale zakone čiji je cilj zaustavljanje piraterije na internetu. Predlozi zakona su urađeni na insistiranje holivudskih studija i izdavačke i producentske industrije, koje tvrde da je kršenje kopirajta na internetu Ameriku koštalo 100.000 radnih mjesta. Protivnici su naveli da bi predloženi zakoni sezali i mimo sajtova poput Megaaplouda, čineći Gugl i Jutjub odgovornim za kršenje zakona o zaštiti autorskih prava – i dozvoljavajući vladama da blokiraju (bez naloga suda) pristup sajtovima za koje procijene da omogućavaju kršenje kopirajta.

Zasad su internet aktivisti, zajedno sa Guglom, Fejsbukom i drugim velikim internet igračima uspjeli da ubijede američki kongres da odustane od zakona o pirateriji. Međutim, borba će se nastaviti: prošlog mjeseca, 22 članice Evropske unije potpisale su Trgovinski sporazum protiv krivotvorenja (AKTA) kojim se uspostavljaju međunarodni standardi i nova organizacija za sprovođenje zakona o intelektualnoj svojini. Sporazum su već potpisale Australija, Kanada, Japan, Maroko, Novi Zeland, Singapur i SAD. Sada mora da se ratifikuje, između ostalih, i u Evropskom parlamentu.

Ja sam pisac, kao i čitalac. Jedna divna stvar u vezi sa internetom je ta što su neki od mojih starijih radova, koji odavno više nisu u štampi, sada daleko dostupniji nego što su ikada ranije bili – u piratskim verzijama. Naravno, ja imam više sreće od mnogih pisaca ili kreativnih umjetnika jer moja plata univerzitetskog profesora znači da nisam prinuđen da se oslanjam na prihod od autorskih prava da bih prehranio porodicu. Ipak, nije teško naći bolji način da se potroši moja zarada od autorskih prava od ekološki štetnog životnog stila Kima Dotkoma. Treba da pronađemo način da maksimiziramo zaista zadivljujući potencijal interneta, a da istovremeno adekvatno nagradimo kreatore.

U Australiji, Kanadi, Izraelu, Novom Zelandu i mnogim evropskim zemljama sada postoje prava javnog pozajmljivanja osmišljena da autorima i izdavačima omogući kompenzaciju za gubitke u prodaji zbog prisustva njihovih knjiga u javnim bibliotekama. Nešto slično nam je potrebno i za internet. To bi se moglo nadoknađivati nekom vrstom korisničke članarine, a ukoliko bi te članarine bile dovoljno niske, inicijativa za upotrebom piratskih kopija bi se smanjila. Kombinacijom ove mjere zajedno sa zakonima protiv sajtova koji vrše mega-zloupotrebe, problem bi se mogao riješiti. Inače će najkreativniji ljudi biti prinuđeni da zarađuju radeći neke druge poslove, a svi mi ćemo biti na gubitku.

Copyright: Project Syndicate, 2012.

( Peter Singer )