Sve podsjeća na scenario iz Iraka

Odluka Donalda Trampa da SAD napuste sporazum sa Iranom čini svijet opasnijim mjestom. Tako su bačene godine diplomatije. Evropa može umanjiti posljedice samo u saradnji sa Rusijom i Kinom

U čudo više niko nije verovao. Uoči odluke Donalda Trampa bilo je još samo špekulacija o tome koliko će drastičan biti njegov zaokret. Da li će možda negde ostati otvorena vratanca za razgovor? Da li su diplomatske inicijative Evropljana imale ikakvog efekta?

Ništa od toga. Sada znamo da Sjedinjene Američke Države definitivno izlaze iz Zajedničkog obuhvatnog akcionog plana, poznatog kao atomski sporazum sa Iranom. Sve sankcije koje su bile stavljene na led momentalno se vraćaju na snagu. Od svih načina da se izađe iz sporazuma, ovaj je najopasniji.

Svet svakako neće postati sigurniji. Još tokom Trampovog govora berze su zabeležile skok akcija firmi koje prodaju naoružanje. Indirektna posledica je što ovo američko kršenje ugovora neće nimalo olakšati dolazeći samit Trampa i severnokorejskog moćnika Kima Džong Una.

Tramp objašnjava da dil sa Iranom nije uzimao u obzir bezbednosne interese Amerike. No kako će izlazak iz sporazuma služiti američkim interesima, to ostaje Trampova misterija.

Sporazum je uspostavio provere koje su sprečavale Iran da razvije atomsku bombu čime je sprečeno nuklearno naoružavanje u regionu. To i ništa drugo je zadatak sporazuma. Čak ni Trampov ministar spoljnih poslova Majk Pompeo, poznat kao jastreb prema Teheranu, ne dovodi u pitanje to da li Iran ispunjava svoje obaveze.

Tramp „nema problem sa atomskim sporazumom već sa Islamskom Republikom Iranom“, rekao je jedan francuski diplomata. Zato su poslednja četiri meseca pregovora između evropskih partnera i SAD unapred bili osuđeni na propast - uprkos svim ustupcima evropskih lidera i diplomatskoj ofanzivi na Vašington koji su posetili Emanuel Makron, Angela Merkel i Boris Džonson.

Tramp se u Beloj kući uporno okruživao antiiranskim jastrebovima. Osim Pompea, tu je i novi savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton. On je još prošle godine napisao: „Američki proklamovani cilj mora biti da se Islamska revolucija iz 1979. okonča pre njene četrdesete godišnjice.“ Izraz regime change se u kontekstu Irana u međuvremenu zastrašujuće često pominje.

Zastrašujuće jer je Bolton imao centralnu ulogu i u predigri rata u Iraku 2003. godine. Poznate su katastrofalne posledice koje je po region imala ta protivpravna agresija. Poznato je i da su kao povod za rat iskorišćene laži.

U objašnjenju za istupanje iz sporazuma sa Iranom se američki predsednik pozvao isključivo na nastup izraelskog premijera Benjamina Netanjahua početkom prošle sedmice. A taj je nastup očito bio propagandni šou. Stari sumnjivi materijal je recikliran i objavljen u novom pakovanju i nema nikakvog značaja po sadašnje stanje iranskog atomskog programa.

Trampova odluka dovodi u pitanje jasne rezultate dvanaest godina intenzivne diplomatije, a ne nudi nikakvu alternativu. Sada će mnogo zavisiti od jedinstva Evropljana, od njihove čvrstine i volje da zajedno sa ugovornim partnerima Rusijom i Kinom ponude Iranu dovoljno kako bi se držao odredbi sporazuma bez obzira na američki izlazak. Prekoatlantska pukotina postaće još dublja.

Očekuje se da će povećani pritisak na Teheran ojačati tamošnje tvrdolinijaše i potisnuti umerene snage u defanzivu. Time rastu šanse da dodatno eskalira stanje u jednom od brojnih kriznih žarišta poput Jemena, Sirije, Libana ili Iraka.

Do daljeg se odlaže stvaranje bezbednosne arhitekture na Bliskom istoku koja bi podmirila opravdane interese svih strana. A to je bio jedini put za pravi mir u regionu.

(Deutsche Welle)

( Matijas fon Hajn )