Prva sestra

Prvi brat: Seko, ne mogu da vjerujem da je procurilo. Jutros sam pročitao. Katastrofa. Molim te, nemoj da se nerviraš. Dan – dva i proći će, bez obzira na sve. Kao i uvijek.

Prva sestra: Ma, kako da se ne nerviram? Nikada nam se nije dogodilo ovako nešto! Nijesu ovo ovi naši, domaći miševi - novinari i kritičari, već Amerikanci, čovječe. Kako je ovo moglo da izađe u javnost?!

Prvi brat: Ne brini, smiri se, bilo je i prije sličnih situacija, pa smo se lako izvlačili. Nijesi ti svjesna što sve ovaj narod može da proguta. Sjeti se samo koliko sam ubjedljivo pobijedio nakon duvanske afere i pisanja Nacionala, ili, kada su, ove godine, isplivali Šarići i Kalići sa svim poslovima koje sam im ja odobrio, ili, kada smo, onaj isti milion eura uplaćivali jedanaest puta kroz našu banku…

Prvi brat se smije grohotom.

Prva sestra: U pravu si, zaboravila sam, mada, opet, ovo je mnogo ozbljnije. Ovo je tužba američke Komisije za hartije od vrijednosti, ovo je Okružni sud u Njujorku. Sjedinjene Američke Države! Nije ovo MANS, nijesu ovo „Vijesti“, „Dan“... A, braco?

Prvi brat: Znam, znam, seko. Poludio sam kada sam pročitao. Nije mi baš najjasnije. Ipak sam ja zadužio te Amerikance. Pa znaš što su mi sve obećali za okretanje leđa Miloševiću, za priznanje Kosova, za NATO… Pričao sam ti sve. Kada malo bolje razmislim, možda su tu i Njemci umiješali prste. Ništa nije nemoguće, ti znaš koliko me Angela voli. Ne znam, samo nemoj da se nerviraš. Brat će to da sredi.

Prva sestra: Pojma nemam ko je ovo uradio. Sa kojim ciljem. Vjeruj mi, sve sam učinila kako treba i kako smo se dogovorili. Sve! Napravili smo fiktivne ugovore, promijenili datume, ova dvojica, odavde, svoje pare su deponovali na privatne račune van Crne Gore… Kao što uvijek radimo. Ali, braco, znaš li što me sada najviše plaši?

Prvi brat: Kaži, seko, i ne nerviraj se toliko.

Prva sestra: Iako je ovo sa Telekomom ozbiljno, to je samo - pola miliona eura. Što je to? Ništa! Zamisli, tek, da se objavi ono za Željezaru. Ili ono sa Mankom... Da i ne govorim o Jugopetrolu ili Avali. Kuku nama onda! To ne smije da se dogodi. Nikako, nikada! Onda smo gotovi.

Čuje se sestrin snažan udarac o sto, najvjerovatnije rukom.

Prvi brat: Ej, ej, polako. Polako! Nemoj da se plašiš. U pravu si, znam da ti nije prijatno i da su nas ovoga puta uhvatili, ali, ništa osim ovoga neće izaći u javnost. Željezara je moja briga. Sa Mankom sam o onome, ponovo pričao kada je tu bio Rotšild, ni tu nema razloga za paniku. Avala je naša, to je tek završena priča. Jugopetrol, takođe. Ne boj se. Uz sve to, moje institucije, o ovome sada, neće ni zucnuti - tužilaštvo, sudovi, policija… Moji mediji će da ćute. Pa, zar nijesi pogledala sinoćni dnevnik - informacija o tebi je išla u petnaestom minutu, nakon dokumentarne priče o Crnojevićima, istoriji Cetinja i takvim glupostima. Lako ćemo, seko.

Prva sestra: Ma, znam da se Ranka, Vesna i ostali tvoji neće baviti time. Znam to, nijesam luda, braco, nego brinem zbog ovih napolju. Nadam se da mogu da ti vjerujem, braco. Nadam se, ali, opet, kako da ne mislim i o svojoj budućnosti, o advokatskoj karijeri. Što misliš, da li će ovo uticati na one tvoje partnere sa žurke u Tivtu, o kojima si mi pričao, koji žele da me angažuju na onim velikim poslovima, ovdje, na ljeto?

Prvi brat: Ne budi luda. To je završena stvar. Sredio sam im nevjerovatne ponude. Nijesu mogli da vjeruju da će dobiti onakve lokacije za taj iznos. Za tri puta manju cijenu dobiće ono što žele, a ti, braco i kumovi onoliko koliko sam vam rekao. Ja sam svoje već uzeo u zamjenu za jednu neopisivo važnu uslugu, pričaću ti. To je to, samo, ovaj put, da budete oprezniji – sve mora da bude formalno perfektno. Datumi se moraju poklapati. Znaš, bez obzira na sve, nije ovo kao devedesetih kada smo mogli svašta, kada smo tone i tone utovarali na glisere i prebacivali u Italiju bez i jednog papira. Sada moramo da budemo maksimalno precizni. Vidiš što se radi!

Prva sestra: Ma vidim, bre! Uradićemo sve perfektno. Obećavam, nego, desi se ponekad. Imam toliko poslova, treba stizati, braco. Mada, dragi, možda i nije do nas. Ti znaš koliko su nas puta, u ovih dvadeset godina, upozorili iz inostranstva, i nikada nije bilo javno objavljeno. Ipak, nijesi ti bilo ko. Pribojavam se da, ovi iz Vašingtona, sve ovo rade namjerno. Ne želim da te pomamljujem, ali, i u Hrvatskoj je slično počelo.

Nevjerovatan prasak. Prvi brat je najvjerovatnije razbio čašu o pod. Dere se.

Prvi brat: Jesam li ti rekao da mi to ne spominješ!

Prva sestra: Izvini, braco. Izvini... Što vičeš, pa nijesam ti ja neko od onih tvojih poslanika, ministara i direktora da se tako iživljavaš na meni. Morala sam ti reći. Stvarno je čudno, nikada ovi iz Amerike nijesu ovako direktno udarili na tebe. Nijesam ti ja bilo ko, već sestra. Zar to nije ozbiljno?

Prvi brat: Nemoj više da mi spominješ Hrvatsku. Jesi li čula?! Još samo ti da počneš da mi govoriš o sanaderizaciji. Dosta mi je onih neostvarenih i zavidnih, bolesnih kritičara i miševa koji po čitavi dan pišu o tome. Ne mogu više da podnesem. Ne mogu, seko.

Prva sestra: Smiri se, braco. Samo sam ti rekla ono o čemu sam pomislila. Nijesam mislila ništa loše, a to da su bolesnici, to je tačno. Nemoj da obraćaš pažnju na njih. To su neostvareni ljudi koji kritikuju jer nemaju ništa pametnije da rade, a ti si ličnost, braco, istorijska ličnost, mili. Donio si nam nezavisnost.

Prva sestra počinje da plače. Čuje se blago jecanje. Nastavlja uplakana.

Prva sestra: Ti si nam donio državu. Uveo jezik, zastavu. Da nije tebe ne bi bilo Crne Gore. Kako to ne shvataju?! Nego su se uhvatili za tvoje milijarde i milione. Pa šta, braco?! Pošteno smo ih zaradili. Pošteno, svaki cent. Svaki! To je ništa koliko si zaslužio, koliko je zaslužio naš drugi braco, naša porodica, naši kumovi, naši prijatelji...

Prva sestra rida.

Prvi brat: Seko, ne brini. Brat će sve da sredi. Vidjećeš, od ovoga sa Dojče telekomom neće biti ništa. Dok je ovog naroda, ništa. Ovo je stoka, to ja najbolje znam. Opusti se...

( Marko Milačić )