Nikad više taksista, nikad manje reda

Vjerovatno da na planeti nema grada koji u odnosu na veličinu ima više automobila sa taksi oznakama od Podgorice. Ako i postoji takav grad, teško da bi se sa našim glavnim mogao takmičiti po šarenilu u toj vrsti prevoza.

Ima divljih, poludivljih i pitomih, odnosno regularnih.

Ako neko ima neku vrijednu livadu u blizini Podgorice, ili kuću da se može založiti kod banke kao hipoteka, može da kupi desetak automobila, okupi isto toliko golobradih mladića sa freškim pečatom na vozačkoj dozvoli i eto taksi preduzeća.

Poznanička priča

Isto to, samo još lakše, može se kupovinom automobila na lizing.

Nije teško zamisliti koliko će se zaprepastiti neki stranac koji je na zapadu navikao nerijetko i na fizičku odvojenost od vozača taksija, kad dođe u Podgoricu i vidi pojedine naše “taksiste” sa raspojasanom prvom kravatom, zavrnutim rukavima i zadignutim nogavicama.

”Podgorica bi na 200.000 stanovnika trebalo da ima 400 taksi automobila

Neki, naročito mlađi su još ležerniji, pa u toku vožnje ponekad ponešto i "glocnu", a nakon toga slijedi borba nokata sa ostacima između zuba, neizostavne su žvaka i cigareta. Prije toga već je potekla pitka “poznanička” priča. U međuvremenu valja održati i SMS vezu sa curom ili drugarima iz kvarta, pa je jedna ruka stalno na mobilnom.

Iako takva slika nije u svim udruženjima, na sve ovo svakodnevno možete naići u Podgorici ako češće koristite taksi.

Da je sve daleko od reda, saglasni su iskusni profesionalci Sveto Paunović i Ratko Vujošević.

“Nekada je trebalo vremena i iskustva da bi postao taksista. Morao si biti profesionalni vozač sa 'C' kategorijom i položenim državnim ispitom. Za sve to je trebalo vremena, pa su za taksiste prelazili već iskusni vozači i ljudi koji su znali šta im je posao”, kaže Paunović.

U Podgorici na 1000 stanovnika imamo 4,6 automobila sa taksi oznakom

I Vujošević, koji je predsjednik Saveza taksi udruženja Podgorice, ima isti stav, pa pravi razliku između taksiste i taksi vozača.

Mnogi nisu prijavljeni

Taksista je profesionalac koji živi od svog posla i koji dobro zna kako se radi taj posao, a taksi vozači, kojih je sad većina, su ovi što se zaustavljaju gdje im dođe, što se otimaju za putnike i odmah se raspričaju i “sprijatelje” sa ljudima koji im sjednu u auto.

“Oni za mjesec promijene po tri firme, a od svega što treba za taksistu, oni jedino imaju vozačku dozvolu”, kaže Vujošević.

Da bi se dobila taksi legitimacija i sjelo za volan, kako kaže Vujošević, uslov je vozačka dozvola sa “B” kategorijom, da kandidat poznaje grad, da ima 21 godinu i da je završio srednju školu. Za sve ostalo, širok je drum.

On kaže da veliki broj taksi vozača uopšte nije prijavljen.

Četiri puta „više” taksija nego u Zagrebu i Ljubljani

Podgorica bi, u odnosu na broj stanovnika, trebalo da ima duplo manje taksija.

”Podgorica bi na 200.000 stanovnika trebalo da ima 400 taksi automobila, sada ih ima duplo više. Ponavljam da ćemo učiniti sve da se na regularan način smanji broj taksija, da bi se dobio veći kvalitet usluge i da bi se poštovali propisi”, kazao je sekretar Mugoša. Vujošević je broj taksija u Podgorici uporedio sa njihovim brojem u Ljubljani i Zagrebu.

“U ta dva neuporedivo veća grada na 1000 stanovnika dolazi jedva preko jedno taksi vozilo. U Podgorici na 1000 stanovnika imamo 4,6 automobila sa taksi oznakom. Nikako da izborimo za regularne uslove rada. Prvo smo imali divlje taksiste, pa onda kombi prevoznike, a sada divlje taksiste upakovane u šarena pakovanja sa taksi oznakama”, rekao je Vujošević.

( Miodrag Babović )