Ostavke

Nakon povlačenja prvih ministara Portugala i Irske, došle su i ostavke premijera Grčke i Italije, a prilično izvestan poraz na predstojećim parlamentarnim izborima, predviđa se i za stranku aktuelnog premijera Španije. Očigledno, eskalacija dužničke u političku krizu, napala je najpre periferiju, „najslabiju kariku“ oslabljenog evropskog kapitalizma.

Što opet ne znači da revolucionari imaju razloga za slavlje. Antikapitalistički demos jeste na ulicama, ali je put do njegove eventualne pobede, još uvek prilično dug, zamagljen i neizvestan. O tome najbolje svedoče sledeće tri karakteristike, kompleksnosti i ambivalencije tekuće evropske krize.

Najpre, valja istaći, razloga za zadovoljstvo nemaju ni evropski nacionalisti, ni evropski nadnacionalisti. Ovi drugi jesu iznudili one ostavke, ali je kormilo krize ostalo čvrsto u rukama nacionalnog, nemačko-francuskog dvojca.

Zatim, razloga za spokoj nemaju ni dolazeće tehnokrate. I to ne toliko zbog tvrdoglavih pretnji odlazećih, koliko zbog odsustva bilo kakve sopstvene stvarno nove i alternativne ideje i politike.

Konačno, ostavke s početka ovog teksta, došle su kao posledica zakulisnih manevara odozgo, a ne demokratskih pritisaka odozdo. Pa to onda značajno ograničava njihov stvarni domet.

Zbog toga je sve u Evropi još uvek više u fazi pripreme nego u fazi razrešenja. Kraj početka a ne početak kraja (kako je to, u jednom drugom kontekstu, na početku Drugog svetskog rata, lucidno formulisao Vinston Čerčil). Na potezu je demos. Samo demos može naterati sve, nacionaliste, nadnacionaliste i tehnokrate, da skinu kapitalističke maske. I da se opredele.

A kako je u predpristupnoj Crnoj Gori? Isto samo mnogo gore. Prethodni premijer, na čelu agresivnih crnogorskih nacionalista, sa akcijama i govorima kojima se zemlja gura u kameno doba. Pa aktuelni premijer, na čelu nadnacionalista i tehnokrata, sa obećanjima punim praznine i nemoći. Najzad, i demos koji ćuti i čeka. Ćuti i čeka?

( Milan Popović )