Dostojevski, zaštićen brend

U svom skromnom stanu, u najprestižnijem dijelu Sankt Peterburga, 190 godina od rođenja Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, proslavio je i Dmitrij Andrejevič, praunuk klasika. On veoma liči na svog slavnog pretka. Nosi bradu, govori dobrim književnim jezikom.

S velikom pažnjom je pročitao sva djela svog pradjeda i to u svom zrelom dobu, poslije četrdesete. I postao je čuvar porodične tradicije.

Brada i brend “Dostojevski”

„Ne smeta mi brada, ipak sam ja Dostojevski“, smije se Dmitrij Andrejevič. “Bradu sam pustio još prije ženidbe. Budućoj ženi sam se predstavio već kao bradati mladoženja. Trudim se da budem prirodan, a iznad svega častan. Jer poznato je da je Fjodor Mihajlovič u svemu bio principijelan i pošten. I ja nastojim da ga u tome dosljedno podržavam, i u tome, nadam se, uspijevam... Moj karakter je takođe nabusit kao i njegov što je bio”, kaže Dmitrij.

On je rekao da nema nikakvu materijalnu uspomenu od pradjeda i da za to može da zahvali boljševicima.

"U muzeju Dostojevskog može se ponešto i naći od njegovih stvari, a ja nemam baš ništa"

“Oni su nacionalizovali ne samo samog Fjodora Mihajloviča, njegova djela, nego su i sve oduzeli mom ocu. Sve što mu je bilo ostalo su boljševici dobrovoljno-prinudno konfiskovali. To su rasturili po arhivama, koje su i danas zatvorene.

U muzeju Dostojevskog može se ponešto i naći od njegovih stvari, a ja nemam baš ništa. Okruglu nulu. Čak su i krštenicu uzeli. Kad sam dobio rješenje o zaštiti brenda „Dostojevski“, morao sam krštenicu da tražim po arhivama.

Inače, brend “Dostojevski” kao zaštitni znak sam morao regisrovati zajedno sa muzejom. Ispostavilo se da privatna lica uopšte nemaju prava na takva dokumenta. Zato sam morao da zajedno sa muzejom zaštitim ime i budem miran, bez bojazni da se može pojaviti votka “Dostojevski“, kazino „Dostojevski“ i tome slično.

Navikao sam da živim isključivo od svog rada, pa uopšte i ne računam da ću se od tog zaštićenog brenda materijalno okoristiti“, priča Dmitrij Dostojevski.

Slavno prezime pomaže ili smeta?

On kaže da mu slavno prezime smeta kada mu se ne obraćaju kao Dmitriju Andrejeviču, nego kroz njega velikom ruskom piscu.

Fjodor Mihajlovič bio je jedan od prvih velikih ruskih profesionalnih pisaca

“I treba sve to podnijeti. Odgovarati osmišljeno sa poznavanjem materijala. Moj život se sastoji iz dva dijela: svog sopstvenog i misije da se služi geniju. Kad me zaustavi saobraćajna policija, obično obraćaju pažnju na prezime.

Tada ja kažem da sam praunuk, pa ponekad zahvaljujući slavnom prezimenu prođem bez kazne. To je dokaz da u Rusiji i saobraćajci čitaju Dostojevskog“, priča on.

Moja bolest je zdravija od vašeg zdravlja

Fjodor Mihajlovič bio je jedan od prvih velikih ruskih profesionalnih pisaca: on je pisanjem zarađivao za život. Istina, prvi profesionalni ruski pisac bio je Puškin: on je, kako je govorio Majakovski, prvi počeo da honorare unosi u porodični budžet.

A Dostojevski je profesionalac u tom smislu što osim novca koji je zarađivao od pisanja knjiga nije imao drugih prihoda. Lako je bilo Turgenjevu - on je imao kmetove, Tolstoj Jasnu Poljanu, Gončarov - državnu službu.

Postoje verzije po kojima je on svoje komplekse projektovao na likove u svojim romanima

Dostojevski je jednom kazao: Ne daj Bože da ne završim „Bijedne ljude”, u protivnom mi ne preostaje ništa drugo nego da se bacim u Nevu".

Međutim, dao je „Bijedne ljude“ Njekrasovu za „Peterburški zbornik“ u bescijenje, za svega 150 rubalja. To je bio prevashodno njegov akt idejne solidarnosti sa tadašnjim svojim istomišljenicima - krugu oko Bjelinskog. On je cio život živio od pozajmica.

U jednom pismu se žali kako Turgenjev dobija 400 rubalja za štamapani tabak, a njemu daju jedva 100, zaključujući: “Ja dobro znam da pišem gore od Turgenjeva, ali ipak, ne toliko gore.“

Svi glavni likovi u djelima Dostojevskog su bez zaposlenja, bez profesije. Niko od njih ništa drugo i ne radi osim što se duševno muči. Dostojevski je sam bio psihički neuravnotežena ličnost. Postoje verzije po kojima je on svoje komplekse projektovao na likove u svojim romanima. Ali kad je on jednom pročitao mišljenje kritike o svojim romanima kao o “bolesnim proizvodima”, zapisao je: “Moja bolest je zdravija od vašeg zdravlja”.

( Branko Rakočević )