Narod naspram policije

Izgleda da je američkim političarima dosta demokratije. Širom zemlje, policija, postupajući po naređenjima lokalnih zvaničnika, ruši šatore koje su postavile pristalice pokreta „Okupiajte Vol strit“ – ponekad uz šokantno i krajnje neopravdano nasilje.

U najgorem incidentu do sada, stotine policajaca u opremi za razbijanje demonstracija okružili su kamp Okupirajte Okland i ispaljivali gumene metke (koji mogu biti fatalni), biber sprej i suzavac – s tim što su neki od njih ova sredstva okretali direktno u demonstrante. Postovi na Tviter stranici „Okupirajte Okland“ ličili su na izvještaje sa kairskog trga Tahrir: „Opkoljavaju nas“; „Na stotine policajaca“; „Tu su oklopna vozila i 'hameri'“. Uhapšeno je 170 ljudi.

Moje nedavno hapšenje, dok sam poštovala uslove dozvoljenog i mirno stajala na ulici u Donjem Menhetnu, približilo mi je realnost ovog ugnjetavanja. Amerika se budi i suočava sa onim što je izgrađeno dok je ona spavala: privatne kompanije unajmljuju njenu policiju (JP Morgan Čejs dao je 4,6 miliona dolara fondaciji njujorške policije); savezno Odjeljenje za unutrašnju bezbjednost dalo je malim opštinskim policijskim snagama oružane sisteme vojnog ranga; prava građana na slobodu govora i okupljanja se krijući podrivaju nejasnim zahtjevima za dozvolu.

Odjednom, Amerika liči na ostatak bijesnog, ne potpuno slobodnog svijeta koji protestuje. Zaista, većina komentatora nije u potpunosti shvatila da se događa svjetski rat. Međutim, on nije ni nalik bilo kom ratu u ljudskoj istoriji: prvi put, ljudi širom svijeta se ne identifikuju i ne organizuju po nacionalnim i vjerskim linijama, nego po globalnoj savjesti i zahtjevima za miran život, održivu budućnost, ekonomsku pravdu i osnovnu demokratiju. Njihov neprijatelj je globalna „korporatokratija“ koja je kupila vlade i zakonodavstvo, stvorila sopstvene oružane snage, umiješala se u sistemsku ekonomsku prevaru i opljačkala bogatstva i ekosisteme.

Širom svijeta mirni protesti se demonizuju kao remećenje reda. Ali demokratija jeste remećenje. Martin Luter King Junior tvrdio je da je mirno remećenje „uobičajenih poslova“ zdravo jer otkriva skrivenu nepravdu na koju se onda može reagovati. Demonstranti bi, u idelanim uslovima, trebalo da se posvete disciplinovanom, nenasilnom remećenju u ovom duhu – naročito remećenju saobraćaja. To služi da se provokatori drže u klopci, ističući nepravednu militarizaciju policijske reakcije.

Štaviše, protestni pokreti ne postižu uspjeh za nekoliko sati ili dana; oni obično podrazumijevaju sjedenje ili 'okupiranje' određenih oblasti tokom dugog perioda. To je jedan od razloga zašto demonstranti treba da sakupe sopstveni novac i unajme sopstvene advokate. Korporatokratija je prestravljena od toga da će građanii ponovo zahtijevati vladavinu prava. U svakoj zemlji demonstranti treba da aktiviraju armiju advokata.

Demonstranti, takođe, treba da osnuju sopstvene medije, prije nego da se oslanjaju da njihove aktivnosti prate postojeći. Treba da pišu blogove, poruke na Tviteru, komentare i štampana izdanja, kao i da evidentiraju i dokumentuju slučajeve policijskih zlostavljanja (i zlostavljača).

Nažalost, postoji mnogo dokumentovanih slučajeva nasilnog infiltriranja provokatora među demonstrante na mjestima poput Toronta, Pitsburga, Londona i Atine – ljudi za koje mi je jedan Grk objasnio da „poznaju nepoznate“. Potrebno je, takođe, fotografisati i evidentirati i provokatore, što je razlog zašto ne treba pokrivati lice tokom protesta.

Demonstranti u demokratskim društvima treba da formiraju i-mejl liste na lokalnom nivou, da ih kombinuju na nacionalnom nivou i počnu da registruju glasače. Treba da obavijeste svoje predstavnike koliko su birača registrovali u svakom okrugu – i treba da se organizuju da zbace brutalne ili represivne političare, a, s druge strane, da podrže one – kao u Albaniju ili Njujorku, na primjer, gdje su policija i lokalni tužilac odbili da se obračunaju sa demonstrantima – koji poštuju pravo na slobodu govora i okupljanja.

Mnogi demonstranti insistiraju na tome da budu bez lidera, što je greška. Lider ne mora da bude na vrhu hijerarhije: lider prosto može da bude predstavnik. Demonstranti treba da izaberu predstavnike i da im daju ograničen „mandat“, kao u bilo kom demokratskom društvu, i da ih obuče da razgovaraju sa novinarima i da pregovaraju sa političarima.

Protesti treba da daju model neke vrste građanskog društva kakvo njihovi učesnici žele da stvore. U Zukoti parku na Donjem Menhetnu, na primjer, postoje biblioteka i kuhinja; hrana se donira; pozivaju se djeca da prespavaju i organzuju se predavanja i diskusije. Muzičari treba da donose instrumente, a atmosfera treba da bude radosna i pozitivna. Demonstranti treba da očiste za sobom. Ideja je da se napravi novi grad unutar korumpiranog grada i da se pokaže da on odražava stav većine društva, a ne marginalnog i destruktivnog kruga.

Konačno, ono što je najdublje u vezi sa ovim protestnim pokretima nisu njihovi zahtjevi, nego stvaranje infrastrukture zajedničke humanosti. Decenijama se građanima govorilo da spuste glave – bilo u svijetu potrošačke fantazije ili u siromaštvu i napornom radu – a vođstvo se ostavljalo elitama. Protest nosi transformaciju baš zato što se ljudi pojavljuju, susreću licem u lice i u ponovnom učenju običaja slobode, grade nove institucije, odnose i organizacije.

Ništa od toga se ne može desiti u atmosferi političkog i policijskog nasilja protiv mirnih demokratskih demonstranata. Poslije brutalne represije istočnonjemačkih komunista nad radnicima koji su protestovali u junu 1953, Bertolt Breht je postavio čuveno pitanje „Zar ne bi vladi bilo lakše da raspusti ovaj narod i izabere drugi?“. Širom Amerike i u prevelikom broju drugih zemalja, izgleda da lideri, koji bi trebalo da budu demokrate, ovo Brehtovo ironično pitanje shvataju suviše ozbiljno.

Copyright: Project Syndicate, 2011.

( Naomi Volf )