SAD i Rusija

Polagane su nade, na mnogim stranama, da će doći do odmrzavanja rusko-američkih odnosa sa izborom Trampa za predsednika SAD. Kako do toga ne dolazi ni posle više od godinu nove američke administracije, razočaranje se objašnjava sukobom između establišmenta i novog predsednika.Koliko je to tačno? Kratak odgovor je da nema sumnje da postoje različiti pogledi, i ne samo na američkoj strani, na to kakvi bi trebalo da budu odnosi SAD sa Rusijom, ali je pristup, koji se može nazvati populističkom teorijom, pogrešan. Recimo iz dva razloga.

Prvi je u vezi s prirodom američkog sistema. On je više republikanski nego demokratski. Ne ulazeći u detalje, jer tome ovde nije mesto, ponešto pojednostavljeno rečeno, podela vlasti je republikanski element sistema (ne samo između grana vlasti nego i između njihovih nivoa), dok stranačka politika i javna rasprava predstavljaju demokratsku stranu političkog sistema. Predsednik, izvršna vlast dakle, ima značajnija ovlašćenja u spoljnoj politici i trgovini, ali ni ostale grane vlasti nisu lišene uticaja, gde je potrebno voditi računa i o federalnim državama, a ne samo o federalnim organima vlasti. Tako da je uvek potrebno usaglasiti interese i uverenja svih grana i nivoa vlasti.

Ovde je potrebno imati u vidu da predsedniku SAD ide naruku to što je SAD u velikoj meri samozadovoljna zemlja. Ovo utiče na spoljnu politiku, a i na spoljnu trgovinu, tako što je interes javnosti, dakle glasača, za gotovo sve što spada u međunarodne odnose ograničen. U najvećem broju slučajeva, i obični građani i njihovi predstavnici ne posvećuju mnogo pažnje odnosima sa jednom ili drugom zemljom. Što znači da će veći uticaj imati oni koji su posebno zainteresovani za jednu ili drugu spoljnopolitičku meru. A svakako najveći uticaj će imati sam predsednik i oni u administraciji koji se upravo bave spoljnom politikom, bezbednošću ili trgovinom.

Ovo, međutim, nije tačno za neke posebno važne međunarodne odnose. Koji su oni? Među njih spadaju odnosi gde su SAD preuzele značajnu odgovornost. Uzmimo primer Jugoslaviju. SAD su imale izuzetno važnu ulogu u očuvanju samostalnosti zemlje i u širenju sfera slobode unutar u osnovi neliberalnog sistema jugoslovenske vlasti. Ovo je, naravno, bilo u skladu sa američkim interesima u bipolarnom kontekstu hladnog rata, bar u Evropi. Onda je došao kraj hladnom ratu i američki interesi su se promenili, ali preuzete obaveze nisu. Zapravo, ne bi trebalo da su. Međutim, predsednik Buš stariji je od tih obaveza odustao, pod izgovorom da ih prenosi na Evropsku ekonomsku zajednicu (buduću EU). To nije bilo toliko važno da bi ta odluka dovela do značajnog neslaganja, recimo, sa ministarstvom spoljnih poslova ili sa američkom vojskom, ali nesaglasnosti je svakako bilo ili, u najmanju ruku, ne bi bilo čudno da ih je bilo.

Kasnije, u vreme Buša mlađeg, izbio je sukob između njegovih savetnika, poznatih kao neokonzervativci, i Ministarstva spoljnih poslova. Taj spor je bio sličan, mada mnogo manjih razmera, sadašnjem između Trampa i spoljnopolitičkog establišmenta. Slična je bila i retorika kritike - da je potrebno suprotstaviti se birokratizmu i konvencionalnosti. To je imalo veoma rđave posledice, no to nije tema ovog napisa. Suština je u tome da je često otpor zaokretima u spoljnoj politici zapravo upozorenje da postoje obaveze koje su SAD preuzele i da odustajanje od njih, bilo da je reč o saveznicima ili o konkurentima, može da ima veoma značajne i dalekosežne posledice.

Ovo je posebno važno kada je reč o odnosima sa drugim velikim zemljama ili, recimo, sa EU. A posebno u odnosima sa Rusijom. Jer je, prvo, interes svih grana vlasti i značajnih delova javnosti veliki ili svakako veći nego o stanju bilateralnih odnosa sa svim drugim zemljama, osim sa Kinom. Što znači da će biti značajnih razlika u mišljenjima, usled čega predsednik SAD neće moći samostalno da odlučuje o odnosima sa Rusijom. Uz to, drugo, obaveze koje SAD ima kako prema Rusiji tako i prema trećim zemljama izuzetno su velike. Tu je uostalom NATO. Pa nije začuđujuće da svi delovi administracije koji se na jedan ili drugi način bave spoljnom politikom podsećaju predsednika Trampa na posledice ako se te obaveze zanemare.

To je okvir neslaganja i čak sukoba o politici prema Rusiji. Nije reč o establišmentu koji stoji na putu i gotovo, u nekom interpretacijama, sabotira Trampa. Već o sistemu američkih obaveza, uspostavljenom posle II svetskog rata i okončanjem hladnog rata, kao i o obavezama na Bliskom istoku, koje se mogu postepeno menjati, a ne može se od njih jednostavno odustati.

Isto je i na ruskoj strani, jedino što predsednik Putin nema republikanska, pa ni demokratska ograničenja, a i Rusija tek teži da obnovi stare veze i preuzme nove obaveze - pa nema neka čvrsta savezništva, mada nema sumnje da teži da u Zapadu vidu suparnika. Od ukrajinske i sirijske intervencije to se menja, tako da se poveća rizik značajnog sukoba interesa sa SAD i EU.

(novimagazin.rs)

( Vladimir Gligorov )