Đukanović najodgovorniji

DEPORTACIJE 1992. ZLOČIN VRHA VLASTI (4)

Neka buduća istorija valjda će utvrditi, kako je do svedočenja Momira Bulatovića, pred Višim sudom u Podgorici, 12. novembra 2010, uopšte došlo. Preciznije, kako se to dogodilo odnosno omaklo Milu Đukanoviću, najmoćnijem čoveku Crne Gore, onom istom koji je u poslednjih dvadeset godina, beskonačnim političkim manevrisanjem, uključiv i beskonačno manipulisanje unutrašnjim i međunarodnim imunitetom, uspeo da izbegne sve, pa i najozbiljnije, domaće i međunarodne sumnje i optužbe. Jedno je, međutim, sasvim izvesno, od svih inkriminacija, sumnji i optužbi, činjenica i dokaza do danas, ovo svedočenje, za nekrunisanog kralja crnogorskog podzemlja i nadzemlja, predstavlja najveće oterećenje.

Najpre, zbog toga što je ovo svedočenje, do sudećeg suda, uopšte došlo (zarobljene institucije domaćeg pravosuđa do sada su to redovno onemogućavale). A zatim, još značajnije, i zbog izuzetnih krivično-pravnih kvaliteta ovog svedočenja. Treba li uopšte podsećati, u vrijeme izvršenja zločina deportacija 1992, Momir Bulatović je bio predsednik, Milo Đukanović premijer Crne Gore. U formalno-pravnom smislu, iskaz Momira Bulatovića pred Višim sudom u Podgorici, jeste bio svedočenje. U suštinskom smislu, ovaj iskaz bio je priznanje i samooptuženje. Na sopstvenu ali na adresu Mila Đukanovića i celokupnog tadašnjeg vrha. Setite se, svi smo sve znali a Milo najviše, najkraći je rezime ovog iskaza.

Sve do ovog svedočenja, Mila Đukanovića su opterećivali samo brojni i ozbiljni posredni dokazi odnosno indicije. Svedočenje Momira Bulatovića je prvo koje predstavlja neposredan dokaz, jer je reč o iskazu ne samo neposrednog očevica, nego i neposrednog, i to najviše rangiranog saizvršioca. Ne, dakle, interpretacija iz druge ili treće, nego iz prve, zapravo nema kuda “prvije” ruke. I ne tamo nekog sporednog aktera sa terena, nego samog vrha. Rečju, radi se o dokazu najveće dokazne snage (od ovoga je veća samo dokazna snaga DNK ali u ovom konkretnom zločinu DNK nije toliko relevantna). Da u Crnoj Gori postoji makar V od vladavine prava, za najviše dvadeset četiri sata od svedočenja Momira Bulatovića, Vrhovno državnog tužilaštvo proširilo bi optužnicu na njega i na Mila Đukanovića, a sudeći sud nastavio da sudi po tako izmenjenoj i proširenoj optužnici. U besudnoj zemlji, kao što znamo, tužilaštvo je produžilo da ćuti, a sud doneo onu černobiljsku prvostepenu presudu.

A na černobiljsku presudu, nadovezale su se i one brojne i beskonačne sporednifikacije. Među njima, i ona zaista antologijska. Onog multimedijalnog a hiperaktivnog operativca režima, koji je, u jendoj skoroj polemici, neustrašivo ustvrdio (šta da se radi, neznanje je uvek neustrašivo, u tome je njegova jedina “prednost” u odnosu na znanje, koje je nekako uvek skeptično i suzdržano), kako Momir Bulatović, pred Višim sudom u Podgorici, u stvari, nije priznao zločin deportacija. Nije, kaže, Momir lud da prizna. A dokaz? Pa, Momir je rekao da to nije bio zločin nego tragična greška.

Super. Dakle, nije važno šta je Momir stvarno i konkretno osvedočio, šta je o svemu argumentovano i dokumentovano rekao, nego šta on o tome što je rekao misli. O, kako bi to dobro bilo. Kao u slučaj mladog Norvežanina, masovnog ubice, Andersa Brejvika. Već prema prvim policijskim izveštajima, ovaj je priznao da je ubio sedamdeset sedam ljudi, samo što ni on, kao ni Momir Bulatović, nije rekao da je to bio zločin, nego, kao, neka vrsta akcije spasavanja Zapada od pošasti muslimana, multikulturalista i marksista. Super, samo što se u Norveškoj još niko nije javio da kao naš veselnik kaže kako Anders Brejvik nije priznao.

Neka buduća istorija, ali i pravosuđe (ratni zločin deportacija 1992. ne zastareva), valjda će nekada utvrditi, i eventualnu razliku u stepenu odgovornosti, dva u vreme zločina najviša funkcionera izvršne vlasti. Tim pitanjem ovde se nećemo baviti. Ono što ćemo u vezi sa tim još jedino primetiti, to je da je Momir Bulatović, deo svoje krivično-pravne odgovornosti, svedočenjem pred sudom 2010, kao krunski svedok-insajder odnosno svedok-saradnik, u izvesnoj meri, umanjio. A Milo Đukanović, upornim odbijanjem da svedoči pred sudom, plus produženim opstruiranjem, blokiranjem i zataškavanjem, svoju odgovornost, u međuvremenu, samo uvećao.

I na samoj kraju, poenta. O Milu Državostvoritelju. Centralnom mitu naših bivših a sadašnjih dvorskih to jest Milovih indipendista. Mitu koji kao crvena nit drži i nosi, opravdava i produžava, prikriva i zataškava ovaj najveći zločin. Vidi se to i kod drugih tamnih mrlja iz ratnih 1990-ih ali najviše i najjasnije kod ratnog zločina deportacija.

Pogledajte samo poslednjih devet meseci, od svedočenja Momira Bulatovića. Ko se sve našao u krugu istaknutih saučesnika zataškavanja ovog zločina. Kompletan državni vrh. Od broja jedan, vrhovnog komandanta, koji je ostao šef vladajuće partije, preko vrhova pravosuđa, do vrhova i resornih vladinih zvaničnika. O bezbrojnim našim bivšim, vladinim nevladinim, hiperaktivnim i multimedijalnim, pa i mnogim međunarodnim, da i ne govorimo. Šta onda reći za ovu izuzetnu političku mega-organizaciju? Da je država? Ili ne-država, raz-država?

Ovo je teško i još uvek otvoreno pitanje. A ovo samo jedna fenomenološka analiza. Još dve stvari, ipak, mogu, pa i moraju, da se kažu. Prvo čisto teorijski i istorijski, na delu je jedan crnogorski, ali i globalni mega-proces, koji u ovom momentu najpribližnije može da se označi kao krizni, kvazifeudalni, retro-trend. I drugo, i na našem primeru, jasno se vidi, kako stvari mogu biti krajnje kompleksne, kontradiktorne i dijalektične. Kako jedan te isti akter, u našem slučaju Milo Đukanović, istovremeno, to jest u samo dvadeset godina, može biti i Državostvoritelj i Državorazoritelj.

Zar to nije bila i smrtonosna kontradikcija, putanja i tragedija, jednog ranijeg, doduše krunisanog, crnogorskog kralja, Nikole I Petrovića Njegoša, ali sa njime, i celokupne Crne Gore? Još važnije, zar se time ne bi ostvarila i ona najtragičnija istorijska ironija. Paralela koju je jedan neoprezni apologeta Mila Đukanovića nedavno povukao između ovoga i Svetog Petra Cetinjskog. Samo što bi u stvarnosti ta paralela bila obrnuta. Negativna. Jer bi se tada, do kraja jasno, bolno i nepovratno, videlo kako je Milo Đukanović uspeo, Crnu Goru da vrati, u stanje pre Svetog Petra Cetinjwskog. U stanje bez prava i države.

(Monitor)

( Milan Popović )