Samooptužujuća presuda

DEPORTACIJE 1992. ZLOČIN VRHA VLASTI (3)

Celokupna strategija vladajućeg režima, stalno skretanja pažnje na sporedne figure i teme, u direktnoj je funkciji prikrivanja onih drugih, glavnih figura i tema. Među ovim drugim, posebno mesto pripada onoj oslobađajućoj prvostepenoj presudi. Koju je Viši sud u Podgorici, posle skoro punih devetnaest godina od zločina, saopštio 29. marta 2011. Tek kada ovu presudu malo bolje osmotrimo, jasno vidimo zbog čega je vladajući režim onoliko puno uložio u one beskonačne sporednifikacije. U one agresivne ali smešne „dokumentarne“ i „literarne“ performanse.

U suštini, presuda o kojoj je reč, pokušaj je pravnog ubijanja zločina deportacija. Pravna katastrofa zastrašujućih razmera. Crnogorski pravni Černobilj. U stvari, ova presuda je samooptužujuća. Jer najteže optužuje samu sebe i režim kojem služi. Kao takva, ona je već dospela i u sam vrh pravne i ukupne negativne istorije, anti-istorije ili raz-istorije Crne Gore.

A ovakvu kvalifikaciju, ova presuda, u najvećoj meri, čak nije ni zaslužila, onim oslobađanjem optuženih, koje je privuklo najveću pažnju nedovoljno upućenih. Svi optuženi redom, naime, bili su tek neposredni izvršioci, pa bi njihovo osuđivanje, kao projektovana cena za oslobađanje najodgovornijih, nalogodavaca na vrhu vlasti, posebno Mila Đukanovića, bilo i neka vrsta nepravde.

Ne, onakvu kvalifikaciju, ova presuda, u najvećoj meri je zaslužila, pokušajem dekriminalizovanja samog ratnog zločina deportacija (kažem pokušajem samo zbog toga što ova presuda još nije postala pravosnažna ukoliko to u ovoj zemlji uopšte išta znači). Koji je pokušaj dekriminalizovanja onda tako postao i jedan veoma neobičan kvazi-pravni oblik saučestvovanja i zataškavanja. O, šta ćemo mi još u ovoj zemlji videti i doživeti.

Vladimiru Jovanoviću i Monitoru služi na čast, što su se ovom pokušaju, pravovremeno, samo tri dana nakon saopštavanja presude, u tekstu Zločin bez kazne, u broju od 1. aprila 2011, argumentovano i superiorno suprotstavili. Pokazujući kako su sudeći sud i postupajuće tužilaštvo, u samoj završnici prvostepenog postupka, sve onako združenim snagama, pokušali da prikažu, kako u vreme deportacija, maja 1992, na ovom prostoru, kao, nije bilo međunarodnog sukoba, kako pripadnici MUP Crne Gore, kao, tada nisu bili pripadnici oružanih snaga, te kako stoga deportacije 1992, kao, i nisu bile nikakav, pa ni ratni zločin, nego, u najgorem slučaju, neki sitniji disciplinski prestup, koji je, kao takav, već odavno zastareo, i za sud postao bespredmetan.

Super. Svi mirni i zadovoljni. Posebno oni najodgovorniji. Moram još jednom da kažem.

Samo oni koji umesto mozga u glavi imaju slamu ili članske karte DPS mogli su da ne primete, da je čitav ovaj združeni tužilačko-sudski hokus-pokus, u kojem samo još deportovani nisu okrivljeni za sopstvene deportacije, kako je, dakle, čitav ovaj neverovatni pravni galimatijas, celo vreme, u stvari, bio „kuje radi“ a ne „sela radi“, zbog Mila i družine, a ne zbog optuženih, srednjerangiranih i nižerangiranih policijskih funkcionera i službenika.

Koliko o samoj sebi i režimu kojem služi, međutim, presuda o kojoj je reč govori i o celokupnom crnogorskom, pa i evropskom stanju, sistemu i društvu. Teški muk koji ovu presudu do današnjeg dana prekriva, o ovima, zapravo, govori više, nego svi njihovi takozvani riporti i akcioni planovi zajedno. Pogledajmo uostalom.

Iako mala, Crna Gora ima tri pravna fakulteta. I desetine profesora pravnih nauka. I hiljade diplomiranih pravnika. I još više studenata prava. I dve akademije nauka. I Udruženje pravnika. I pravne eksperte. I intelektualce. I tako dalje. I tako beskonačno. O ovoj presudi niko ništa. Muk.

Pa onda abeceda. Crna Gora je država. Sa svim nadležnim organima. Policijom, sudom i tužilaštvom. Direktorom policije i Vrhovnom državnom tužiteljkom. Premijerom, ministrom unutrašnjih poslova i ministrom pravde. Koji, kao, okreću drugi list. Pa, ipak, od svih njih niko ništa. Nepokolebljivi muk. Još gore, neki, činjenjem, ili, češće, nečinjenjem, postali su i saučesnici.

Pa, kako se to sada kaže, nevladin sektor. Od svih, samo su dve liderke, dve nevladine organizacije, o ovoj presudi, izgovorile, po dve-tri kritički intonirane rečenice. Ostali ni toliko. Muk. Zna i nevladin svet šta je opasno. Četiri slova. Milo.

Najzad, i takozvani međunarodni faktor. Posebno EU i SAD. Samo izveštaji i retorike. O ovoj presudi ćutanje. Diplomatski muk. Pa i onaj Zajednički istražni tim sa savetnicima iz SAD. Kao da više brinu o tome da se ne otkriju brojne kompromitujuće veze njihove zemlje sa Milom, nego o Crnoj Gori, pravdi i vladavini prava. Ili onaj Džefri Najs, koji je čak i sa onolike daljine, na licu Slobodana Pejovića, uspeo da vidi simptome krivice, ali ne i ovu katastrofalnu presudu, sa Čovekom kojeg nema, Milom Đukanovićem, koji se vidi čak i iz drugog kosmosa, ukoliko ga ima.

Na kraju, da skrenemo pažnju i na jednu relativno novu tehniku zataškavanja. Na opravdavanje velikog muka. Dok najveći broj pripadnika stare garde DPS funkcionera, sudija, tužilaca, političara i propagandista, ratni zločin deportacija 1992, pa i oslobađajuću prvostepenu presudu iz 2011., prosto ignoriše, jedan, i to uglavnom podmlađeni deo DPS nomenklature, na čelu sa novim premijerom Igorom Lukšićem, kao i jedan deo opozicije, onaj koji je sa DPS, sve do 1998, bio jedna partija, „jedinstveni DPS“, zataškavanje zločina deportacija, odnosno opravdavanje ćutanja o rečenoj presudi, vrši na jedan relativno nov, da ne kažem inventivan način. Kažu, naime, kako ih u komentarisanju, analizi i kritici oslobađajuće prvostepene presude, sprečava „samostalnost suda“, „podela vlasti“ i „vladavina prava“.

E ovo je već previše. Pa i ako je od mladog Igora Lukšića. I njegovih evropskih i domaćih apologeta. Pozivanje na samostalnost suda, podelu vlasti i vladavinu prava, ima smisla, samo u sistemima gde ovi principi zaista postoje. Tamo gde ovih nema, gde su oni samo pretpristupna propaganda, tehnika i retorika, komentarisanje, analiza i kritika partijskih „presuda“, pravosnažnih ili nepravosnažnih, svejedno, nije samo pravo, nego i obaveza. I to najveća. A pozivanje na one principe, potpuno izvan pa i nasuprot svakoj stvarnosti, samo začarani krug, put u lošu beskonačnost. Koji je izgrađen upravo tako da do ostvarenja rečenih principa nikada ne dođe.

(Monitor)

( Milan Popović )