Posljednja legija

DEPORTACIJE 1992. ZLOČIN VRHA VLASTI (2)

Regionalnu dimenziju organizovanog kriminala do sada je najbolje objasnio Marko Nicović, najkompetentniji policajac Zapadnog Balkana. Još od vremena Šerloka Holmsa, rasvetljavanje motiva predstavlja ključ uspešnog kriminalističkog rada. A to je upravo ono, objasnio je Marko Nicović, što blokira ili otežava regionalni kriminal.

U slučaju ovog kriminala, samo neposredan motiv je novac, dok je suštinski, rasvetljavajući motiv, onaj glavnog naručioca, kojeg u slici nema, po pravilu, veoma dobro, to jest regionalno zakamufliran.

Tako je, primera radi, u samo delimično rasvetljenom ubistvu jednog od vodećih hrvatskih novinara i izdavača, Iva Pukanića, u Zagrebu, 2008., otkrivena samo beogradsko-podgoričko-internacionalna ekipa neposrednih egzekutora, dok je na glavnog naručioca, ukazao samo niz posrednih dokaza ili indicija.

Naš organizovani kriminal je samo vanbračno dete postjugoslovenskih ratova i ratnih zločina 1990-ih. Zbog toga ne iznenađuje što i u zakasnelim, veoma zakasnelim postupcima rasvetljavanja ovih potonjih, prepoznajemo istu, dijaboličnu šemu regionalno organizovanog kriminala.

Tako i u našem slučaju ratnog zločina deportacija 1992. Samo oni koji umesto mozga u glavi imaju slamu ili članske karte DPS, naime, mogu verovati kako iza pokušaja velikog zataškavanja ovog zločina koji je u toku, ne stoji Čovek kojeg nema, najmoćniji oligarh Crne Gore, Milo Đukanović. A njima, kao i nedovoljno upućenima ili korumpiranima izvan Crne Gore, u njihovom blaženom neznanju, poricanju i izvrtanju, treba da pomogne vidljiva i bučna ekipa. Iz Sarajeva (i manjim delom Beograda). Dakle regionalna.

Tako, u ovoj ekipi, upravo ovih dana, posebnu ulogu dobija onaj par hiper-aktivnih blizanaca, iz (Podgorice i) Sarajeva, koji je, idealno za posleratne potrebe zapadnobalkanske nove klase, spojio ratnu, tajkunsko-oligarhijsku moć jednog, sa (stvarnom ili i tada glumljenom, to je sada manje važno) antiratnom prošlošću drugog. Logistiku, resurse i Dnevni avaz prvog, sa multimedijalnom, dokumentarno-medijsko-pravosudnom ofanzivom drugog.

A i jedan i drugi na teškom zadatku uklanjanja slike onog trećeg, glavnog. Čoveka kojeg nema. I na pokušaju još težeg zadatka izvrtanja, kriminalizovanja i diskreditovanja Slobodana Pejovića, Monitora i ostalih nekorumpiranih antiratnih aktera u Crnoj Gori.

Hiper-aktivni sarajevski par, najviše je zaslužan, i za animiranje jedne, za ostvarivanje rečenih teških i preteških zadatak, posebno važne kategorije. Za dezinformisanje i zloupotrebljavnje udruženja porodica žrtava, posebno ona dva, koja su se u tom pravcu i smislu, već nekoliko puta oglasila. Crna Gora je mala, a poslednjih dvadeset godina, ipak, kratak period, koji se dobro pamti.

Zbog toga, Čovek kojeg nema, (ne)povučeni Milo Đukanović, u Crnoj Gori, do danas, makar u ovoj stvari, od žrtava i njihovih porodica, nije uspeo nikoga da prevari. Naprotiv, predstavnici ovih, i ovih dana, u nekoliko navrata, istinoljubivo, nepodmitljivo, pa i hrabro su se oglasili. U Bosni i Hercegovini, zbog nešto veće udaljenosti, te nedovoljne upućenosti u lokalne crnogorske prilike, Glavni je u tome, preko onog para, na žalost, delom i uspeo.

Negde na pola puta, između veoma vidljive i bučne ekipe iz Sarajeva i regiona, i našeg nevidljivog, glavnog, Čoveka kojeg nema, relativno diskretno, ali aktivno, deluje još jedna, za Čoveka uopšte, pa i za njegovo uklanjanje iz slike deportacija, veoma važna, domaća ekipa. Krug naših bivših antiratnih, a sadašnjih veoma visokih dvorskih independista, savetnika i poverenika.

Njihova diskretna ali neprestana aktivnost jasno se vidi u najmanje dva karakteristična obrisa. Prvo, u nizu lažnih, ružnih i prljavih denuncijacija, kakve, valjda, mogu da šire samo bivši. I drugo, u proizvodnji i širenju legende o Milu Državostvoritelju.

Na stranu sada stvarna istorija, sa inicijalnim krivicama i kasnijim zaslugama Mila Đukanovića za obnovu crnogorske nezavisnosti 2006, na stranu sada i ono što ovde i danas rade naši bivši, proizvodeći i šireći legendu o svemu tome, tako što iz slike stvarne istorije brišu ili umanjuju one vođine inicijalne krivice, a preuveličavaju i divinizuju one njegove kasnije zasluge, to je, uostalom, ono što rade sve legende.

Ono što nas ovde i danas posebno interesuje, to je kako naši bivši, pri tome, ne prezaju čak ni od toga, da glorifikacije svoga vođe, stave direktno u funkciju, prikrivanja i izvrtanja istine o deportacijama 1992.

„Država je sve, čovek ništa.“ Za one koji ne znaju, ili su zaboravili, ovo je sentenca Benita Musolinija. Ali i svih drugih etatista. Glorifikatora Države i Državostvoritelja. I naših bivših među njima. Njihova logika odnosno psihologija je jednostavna. Neumoljiva, (samo)ubilačka.

Pa i ako je najodgovorniji za deportacije 1992, i za nesrećnu posledičnu smrt više od sto nevinih ljudskih duša, tako sugeriše ova smrtonosna logika odnosno psihologija, Milo je Državostvoritelj. Pa mu se, kao, sve može oprostiti.

Iz okolnosti da su se u veliku operaciju zataškavanja i izvrtanja odgovornosti za ratni zločin deportacija 1992, diskretno ali aktivno, uključili čak i mnogi naši bivši antiratni, a sadašnji dvorski independisti, mogu da se nazru, najmanje dve, sasvim različite, čak suprotne mogućnosti, i to ne samo za rasvetljavanje ovog ratnog zločina, nego i za celu Crnu Goru.

Prva je mrka da mrkija ne može biti. Ako je veliki zločin i laž, naknadno uzeo pod svoje, i toliki broj onih koji su se rečenom zločinu ranije suprotstavljali, naime, onda mora da je došlo potonje vreme. Početak neke nove dugotrajne diktature. Ova mogućnost, na žalost, nije isključena.

Srećom, još uvek je živa, i ona druga, svetlija mogućnost. Paradoksalno, i za nju govori naša tužna, eks-independistička nomenklatura. Koja je, izgleda, Milova potonja rezerva. Poslednja legija. A ukoliko je tako, to onda znači, da je i kraj ovom sistemu, oligarhiji i klanu, relativno blizu, u svakom slučaju ne toliko daleko.

(Monitor)

( Milan Popović )