Čovjek kojeg nema

Devetnaest godina posle, deportacije 1992. ostaju najveći, produženi i nekažnjeni zločin vrha crnogorske vlasti. Još gore, taj isti vrh, najvećim delom još uvek na vlasti, čini sve što je u njegovoj moći, da ovaj zločin ostane zauvek nekažnjen. Uzalud. Najnoviji razvoj, zapravo ubrzanje, počinje pre devet meseci. Svedočenjem i samooptuživanjem Momira Bulatovića, ondašnjeg šefa države, pred Višim sudom u Podgorici, 12. novembra 2010. Kadaje drugi deo vrha, onaj koji je još uvek na vlasti, u liku Mila Đukanovića, shvatio da ovoga puta neće biti dovoljno pravno ubijanje slučaja, izvršeno putem oslobađaju će prvostepene presude od 29 marta 2011, krenuo je u totalnu, likvidatorsku ofanzivu. Najpre, dva intervjua broja jedan, krajem maja i sredinom jula 2011. Kao dva mafijaška kontrakta. Sa metama za odstrel na telima Monitora i Slobodana Pejovića, do svedočenja Momira Bulatovića jedinog svedokainsajdera. A zatim opšti pogrom. Bal vampira. Buka i bes. Blato i falanga. Sa nizom starih ali i nekim zanimljivim novim figurama. Među kojima se posebno ističe onaj hiperaktivni i multimedijalni operativac režima, koji se, kao, vređa, kada mu kažu da je režimski agent, a svakoga dana to sam udarnički dokazuje. Ovakve pojave stvarno nigde nema. Zatim, onaj nesrećni književnik, koji je izdržao sve Karadžićeve ratne granate, ali ne i Đukanovićeve posleratne pse, tužno da tužnije ne može biti. Najzad, i ona razgranata mada diskretna brigada, naših bivših a sa dašnjih dvorskih independista, koji su za režim posebno značajni. Jer mu pomažu u proizvodnji i širenju legende o državi i nezavisnosti. I u produženom progonu nekorumpiranih independista. Svedočenje Momira Bulatovića nateralo je Mila Đukanovića na novu strategiju. Sve do ovog momenta režim je primenjivao najjednostavniju strategiju. Strategiju totalnog ignorisanja. Od ovog momenta, on počinje da koristi nešto suptilniju, ali jednako očajničku strategiju. Strategiju skretanja pažnje sa glavne na sporedne teme i aktere. Pa se tako sve čini samo da se iz slike zločina uklone najodgovorniji. Vrh tadašnje i sadašnje vlasti. Posebno Milo Đukanović. Čovek kojeg (u slici koja se fabrikuje) nema. Pa se ovo čudo onda produžava još većim čudom. Sporednifikacijom. Eksplozijom sporednih priča i likova. Broj sporednifikacija svakog dana se uvećava tako da ih je teško čak i samo pratiti. Tri se među njima ipak izdvajaju. Najpre, to je jedan dokumentarni film, drugi istog autora, na istu temu, samo sada sa obrnutim predznakom. Obrtanje predznaka je trik koji pažnju javnosti svim silama nastoji da skrene sa krunskog na perifernog svedoka-insajdera. S a Momira Bulatovića na Slobodana Pejovića. Sa vrha države, režima i vlasti, na policajca inspektora sa terena. A sve zbog onog trećeg. Zbog Čoveka kojeg nema. Koji po svaku cenu mora da ostane izvan slike rata i zločina. Zatim, to je i jedna stara, oprobana tenika režima za skretanje i fabrikovanje pažnje. Tehnika tobože privatnih tužbi operativaca protiv kritičara režima. Zbog tobože povređene časti i ugleda operativaca. Tehnika koja je u režimu veoma omiljena, setite se samo slučaja Mila Đukanovića protiv Željka Ivanovića, ili slučaja jedanaest Bjelopoljaca protiv Ibrahima Čikića. Najzad, to je i brutalizacija javnog diskursa. U obliku beskonačne količine blata, pljuvanja, psovki, izmišljotina i laži. Čija je svrha opet sporednifikacija. Da napadnuti uđu u polemiku sa blatom (u koju se inače ne sme ići jer se blato ne može očistiti nego samo razmazati). Ili, za režim još bolje, da napadnuti pokrenu privatne tužbe. Pred njihovim, režimskim, partijskim sudom. Pri svemu ovome, sporednifikacije se vešto kombinuju sa potpunim izvrtanjem, još jednom starom, čak prastarom tehnikom ovog režima. Slobodan Pejović i Monitor su i ovde glavne žrtve. Policijski inspektor iz Herceg Novog, koji godinama javno i hrabro svedoči o zločinu deportacija, u poslednjih nekoliko meseci, pokušava da se prikaže, ne samo kao krivac, nego čak i kao glavni, ako ne i jedini krivac. A Monitor i ostali, koji Slobodana Pejovića, u njegovom javnom i hrabrom insajderskom svedočenju podržavaju, te koji istovremeno insistiraju na odgovornosti najodgovornijih, vrha režima, posebno Mila Đukanovića, pokušavaju da se prikažu kao, u najboljem slučaju, naivne budaletine i lunatici. A istina je upravo obrnuta. Samo naivne budaletine i lunatici, naime, mogu da poveruju u najnovija izvrtanja režima. Prevareni, zavedeni i korumpirani se podrazumevaju. Plaćeni vojnici, operativci i specijalci režima takođe. Morali bi da budemo sve to, pa i više od toga, morali bi da izvadimo sopstveni mozak iz glave, bacimo ga u blato i umesto njega stavimo slamu ili članske karte DPS, pa da poverujemo, kako je Slobodan Pejović godinama mogao javno da svedoči o zločinu deportacija, za to vreme i upravo zbog toga pretrpi više od deset od strane režima nikada rasvetljenih fizičkih napada, a daje celo to vreme bio zapravo krivac odnosno počinilac zločina o kojem je svedočio i zbog kojeg je sve rečeno pretrpeo. Ni najnovija svedočenja tu ništa ne pomažu. Zaista, morali bi da budemo potpuno retardirani, pa da ne primetimo, kako su svi, u 2011. iznenada iskrsli svedoci protiv Slobodana Pejovića, ali baš svi oni redom, godinama pre svojih ovogodišnjih svedočenja, bezbroj puta bili u prilici, da pročitaju ili neposredno čuju svedočenja Slobodana Pejovića, a da pri tome ni jedan jedini put, čak i ne pokušaju, da njegova svedočenja, ma i najblaže demantuju. U zemljama u kojima je vladavina prava delotvorni princip, a ne samo retorika i propaganda, ovakva svedočenja odbacuju se kao, najblaže rečeno, nekredibilna odnosno neverodostojna. Konačno, čak i ukoliko bi, makar za tren, prihvatili da umesto mozga imamo slamu ili članske karte DPS, te da je, sledstveno, Slobodan Pejović zaista kriv, čak i tada, za ovaj režim, i za sve njegove, ostalo bi ono ključno, najvažnije pitanje. A gde je Čovek kojeg nema? Jer, to valjda zna i svaka naivna budaletina, za onakvu operaciju deportacija na teritoriji cele Crne Gore, u „zlo proljeće" 1992, nalog nije mogao da izda, jedan jedini policijski inspektor, pa makar to bio i režimu i njegovim specijalcima toliko mrski i krivi policijski inspektor iz Herceg Novog, Slobodan Pejović.

( Milan Popović )