Rakete ne ruše Asada i Putina

Kilometri su važni. Ako ste nekada bili u ratu, znate koliko je bolje biti udaljen od prve borbene linije km nego 100 metara. Dva km su bolja od jednog. A ako se izmaknete 10, već možete da drhtavom rukom držite lulu nargile i mazite odbeglu mačku koja takođe razume značaj udaljenosti.

Od rata u Iraku vojni stratezi na svim stranama sveta posežu za bezbednošću udaljenosti. Ako se Britanija pridruži udarima SAD (tekst obajvlejn 11.4. prim.red) na Asadov režim zbog napada gasom u Dumi, verovatno će upotrebiti rakete Storm Shadow kojima se mogu gađati mete udaljene do 560 km od aviona koji ih ispaljuje. Na terenu u Siriji, ruske baze su zaštićene projektilima S-400 koji obaraju dolazeće rakete i avione na udaljenostima do 400 km, krećući se brzinom od 5 km u sekundi. Ako vam sve to izgleda beskrajno daleko od slika dece koja povraćaju, tela u grčevima i leševa koje ste videli na Twitteru, to je sasvim razumljivo. Ratovi ljudi i ratovi mašina odvijaju se u različitim svetovima.

Svrha Putinovog sistema S-400 je da obara avione i presreće rakete. Svrha bacanja bureta hlora na decu u Dumi je zadobijanje pokornosti prestrašenog stanovništva, demonstriranje kršenja pravila ratovanja i slanje poruke celoj planeti da multilateralni sistemi za sprečavanje ratnih zločina, genocida i torture - više ne važe.

Ali da bi se Asad porazio i sprečilo dalje urušavanje globalnog poretka, rakete velikog dometa nisu dovoljne. Tramp i njegov savetnik za nacionalnu bezbednost Bolton to dobro znaju, ali će ipak ispaliti gomilu raketa. Uzalud. Da bismo porazili Asada morali bismo da ratujemo kao u Iraku, da pod okriljem noći idemo od vrata do vrata, ubijamo osumnjičene za podršku Al-Kaidi i izvlačimo iz kreveta njihovu decu i roditelje pod svetlošću baterijskih lampi. Morali bismo da nastavimo bombardovanje sve dok ono što ostane od Sirije ne bude ličilo na ono što je ostalo od Gaze. I morali bismo to da radimo znajući da će haos koji time stvaramo otvoriti novi prostor za džihadističke grupe kojih pokušavamo da se rešimo.

Zato sam protiv britanskog učešća u vojnim akcijama protiv Asadovog režima. To je neadekvatan i ciničan čin, usmeren pre svega na domaću publiku u zemljama čije vlade gube legitimitet. Tvrdnja da se tako spasavaju ljudski životi je čista glupost, što dobro znaju i političari i penzionisani oficiri koji tu glupost uporno ponavljaju.

Na kraći rok, stanovnike Istočne Gute mogao bi zaštititi jedino snažan ekonomski i diplomatski pritisak na Rusiju i Iran, sile koje upravljaju Asadovim ratom u Siriji, kao i podržavanje postojeće ili izgradnja nove opozicije pod vođstvom sekularnih oficira na terenu, počevši od Kurda u Rožavi. Ali to se neće dogoditi.

Prvo, na zapadu više nema volje za vođenje ratova za smenu režima. Za stanovnike demokratskih zemalja Irak nije bio „samo još jedan rat“. Izgleda da su Bler i Miliband sve brzo i lako zaboravili. Njihovi sledbenici među laburistima ne shvataju zašto neki ljudi i dalje govore o tome. Ali milioni miroljubivih glasača ne žele da zaborave Irak. Oni žele da osiguraju da više nikada ne budu prevareni.

Još jedan razlog je to što niko nema adekvatnu izlaznu strategiju. Rat u Iraku je započet u zabludi da su SAD dovoljno moćne da oblikuju svet po svojoj volji, kao nijedna sila pre njih, i da će se za rekonstrukciju iračkog društva posle Sadama pobrinuti tržište. Ishod su bili kolaps američke unipolarne moći i haos izazvan tržišnim upravljanjem Irakom.

Ušli smo u eru politike velikih sila kojom dominiraju predsednici sa doživotnim mandatima, u kojoj zemlje sa nuklearnim naoružanjem grade sfere uticaja, šire teritorije na kojima međunarodno pravo više ne važi i razvijaju trajne saveze koji SB UN čine sasvim irelevantnim.

Ni Obama ni Tramp nisu pronašli rešenje za taj problem; niti su imali poštenja da sa američkim građanima podele saznanje da stara rešenja - krstareće rakete i razarači - više ne daju rezultate. Sada se pojavila i treća prepreka zapadnim intervencijama: manipulacije javnim mnjenjem koje orkestrira Kremlj, koristeći sve alate koje su mu Google, FB i Twitter stavili na raspolaganje.

Uprkos izvorima koji pokazuju da je kontejner sa gasom najverovatnije izbačen iz ruskog helikoptera Mi-8, mnogi dobronamerni ljudi veruju da se radi o operaciji „pod lažnom zastavom“ koju su organizovali džihadisti da bi zapad uvukli u ovaj rat. Činjenica da je veliki broj ljudi spreman da prihvati takvo objašnjenje jasan je dokaz uspeha Putinove globalne strategije.

Mogući rizici za levicu u ovom slučaju su očigledni, ali previše ljudi ih nije svesno. Ako Tramp pogodi nekoliko komandnih bunkera u Siriji, a levica izađe na ulice sa transparentima „Dalje ruke od Sirije“, šta god te reči budu značile levičarima, za Asada, Putina i Rohanija to će značiti: dalje ruke od ljudi koji koriste hemijsko oružje i torturu.

U međuvremenu su neki članovi parlamenta i ministri pripremili govore u kojima sve koji se protive raketnim napadima na Asada proglašavaju za fašiste, izdajnike i budale. Zato treba posebno naglasiti da u ovom slučaju protivljenje vojnoj akciji ima za cilj odbranu prava i zakona, a ne širenje teorija zavere iz Kremlja. (...)

Da bi se počinioci ratnog zločina u Dumi izveli pred lice pravde potrebno je deblokirati multilateralni sistem UM i Međunarodnog krivičnog suda. Jedan od preduslova za to je i da ruski građani izaberu vladu koja ne podržava torturu, napade hemijskim oružjem, ubijanje oponenata i nasilno osvajanje teritorija. Da bi se to postiglo, prvo bismo i sami morali prestati da to činimo: treba da uskratimo podršku Saudijskoj Arabiji u Jemenu, i Izraelu koji puca na nenaoružane civile u Gazi.

Drugi uslov je da Putina udarimo tamo gde zaista boli: da uhapsimo i deportujemo njegove glavne saradnike u svim zapadnim zemljama; da konfiskujemo njihovu imovinu; da svim pravnim, računovodstvenim i finansijskim firmama zabranimo saradnju sa ruskim klijentima. I da isključimo Rusiju iz SWIFT sistema plaćanja. Da, to znači nametanje ekonomske autarkije Rusiji i njenim saveznicima i propadanje njihovih banaka. Ali ako zaista želite da promenite njihovo ponašanje, to se ne može izbeći.

Treći uslov je da u okvirima vladavine prava povedemo politički rat protiv Putina i njegove Velike Rusije: da podržimo ruske NVO, političke partije i kulturne grupe koje su spremne da se suprotstave vladavini mafije; da proširimo servise na stranim jezicima koje emituju BBC i drugi zapadni mediji ne samo na Rusiju i Ukrajinu, već i na Grčku, Tursku, Mađarsku i Balkan. Da izgradimo kapacitete za demokratske institucije u čitavoj Evroaziji.

Te tri stvari, oštre ekonomske sankcije, kulturni rat protiv kleptokratskih elita i ukidanje podrške rivalskim kleptokratima ne bi odmah i same od sebe donele mir i slogu. Bar neko vreme svet bi bio podeljen na izolovane trgovinske blokove, kao 30-ih godina XX veka.

Ali ako već potežete teške reči kao što su fašizam i politika popuštanja, morate biti spremni da uradite ono što su učinile demokratske države 30-ih godina XX veka kada su odlučile da više ne popuštaju fašistima. Zašto zapadne elite ne žele to da urade? Prvo, zato što su duboko korumpirane ruskim novcem i vezama sa oligarsima povezanim sa Kremljom. Šta da mislimo o ministru inostranih poslova koji igra tenis sa Putinovim drugarima za 160.000 funti? Dalje, pošto najviše vole da se igraju rata koristeći oružja odvraćanja - mašine protiv mašina, radare protiv ometača - političare koji su završili karijeru čekaju unosni poslovi u kompanijama koje proizvode takva oružja.

Konačno, razlog je i to što institucije koje je zapad stvorio da bi se zaštitio od ucena diktatora i nametnuo poštovanje međunarodnog prava nisu dovoljno snažne. EU je paralisana strahom od radikalnih desničarskih snaga koje je ojačao upravo Putin.

Kao u Tolkinovom Mordoru, svevidećem oku ništa ne promiče. Švedska je kupila rakete od SAD umesto od Francuske? Ultradesničarska švedska stranka koja podržava Putina odmah postavlja pitanje zašto nisu kupljene jeftinije rakete, a Sputnjik, proruska novinska agencija, prenosi svaku njihovu reč.

NATO je takođe strateški oslabljen. Da li bi Grčka mrdnula prstom za Estoniju, čiji su se politički lideri zauzimali za Grčku 2015, kada su Evropska centralna banka i Komisija doveli u pitanje grčku demokratiju? Naravno da ne. Što se tiče Nemačke, gde se sve vodeće političke stranke protive povećanju troškova za vojsku, a neki političari otvoreno pokazuju simpatije za ciljeve ruske diplomatije - malo je verovatno da bi pozitivno reagovala u slučaju da se neka od zemalja članica pozove na član 5 (oružani napad na bilo koju članicu NATO smatra se napadom na sve njih).

Dok ovo pišem, ruski ambasador u Libanu upozorava da će u slučaju napada SAD na Siriju Rusija upotrebiti rakete velikog dometa, ne samo da obori projektile nego i da napadne avione i brodove sa kojih su ovi ispaljeni. Tramp je odgovorio tvitom: „Pripremi se Rusijo, jer rakete će stići, lepe i nove i ’pametne’. Ne treba da se udružujete sa životinjom koja ubija svoj narod gasom i uživa u tome!“

To je čovek protiv koga se trenutno vodi istraga zbog saradnje sa Rusijom. Da li ulazak u rat zajedno sa snagama kojima je on vrhovni komandant izaziva bar malu nelagodu kod zagovornika rata na daljinu u redovima torijevaca i laburističke desnice?

Tramp je čovek koji je celog života fantazirao o upotrebi nuklearnog oružja i neosetljiv je na stradanje civila u svojoj zemlji i van nje.

Da li je zapad mogao da spreči užas koji se odigrao u gradu Dumi? Možda, da nije opljačkao Rusiju 90-ih godina; da je saslušao Putina kada je upozoravao da će demontirati globalni poredak i na to reagovao sa primerenom ozbiljnošću, a ne prezirom.

Trebalo je da ojačamo mehanizme odbrane demokratskih zemalja od hibridnog načina ratovanja koji Putin primenjuje. Trebalo je da podržimo sekularne snage otpora u Siriji, a ne džihadiste koji su izbili u prvi plan najviše zahvaljujući tome što je varvarskom režimu u S. Arabiji prepušteno da odlučuju o tome ko će dobiti oružje a ko ne.

Što ste bliži ratu to se više pitate kako da ga zaustavite, čak i ako je on opravdan. Ali Tereza Mej ne razmišlja na taj način. Za nju je raketni napad na Asada samo još jedan udarac laburistima. Korbin je prvo bio optužen da je češki špijun, pa da je Putinov čovek - zato što je postavio ne sasvim precizno formulisano pitanje o poreklu supstance kojom su otrovani Skripalj i njegova ćerka. Onda je proglašen za antisemitu. Sada će on i oni koji ga podržavaju u protivljenju jednostranoj akciji u Siriji biti optuženi da rade za Asada. (...)

Ako SAD napadnu Asada, donji dom britanskog parlamenta treba da glasa protiv učešća u ovim napadima i treba da odbije retroaktivnu ratifikaciju eventualno preduzetih akcija. Laburisti i ostale opozicione partije treba da nastave da insistiraju na dokazima, poštovanju procedure i postupanju u skladu sa međunarodnim pravom, i u slučaju zločina u gradu Dumi i u slučaju trovanja Skripalja i njegove ćerke. Iako oslabljene, multilateralne svetske institucije nisu mrtve, pa bi trebalo da pokušamo da ih upotrebimo da počinioce u oba slučaja izvedemo pred lice pravde.

Ono što strateški ima najveće izglede da sruši režime koje su izgradili Putin, Asad i Rohani jeste nešto što zapad ne želi da podrži: političko rušenje delovanjem sekularnih i demokratskih pokreta koji se bore za socijalnu pravdu. To je oružje koje bih ja izabrao u borbi protiv počinilaca napada u Dumi.

(New Statesman; Peščanik.net; prevod: Đ.TOMIĆ)

( Paul Mason )