Glasanje za još

Bataliću pisanje o ovoj vlasti ako dozvolim sebi da me ikad više išta od nje iznenadi, makar ne padala prije 2035. Nakon tri decenije pohare, ne čudi me što i dalje kradu, nego što to rade ovako pečatno. U finišu predizborne kampanje.

Jeste li gledali Reflektor prošle sedmice?... Ono kad država našim parama kupuje naš rudnik... Elektroprivreda daje 30 naših miliona stranoj kompaniji i bratu našeg dolazećeg predsjednika. U međuvremenu, akcije pljevaljskih ugljokopa uspijevaju da na volšeban način postanu skoro dvostruko skuplje.

Tako je briljantno Dejan Mijović razjasnio ovu ekonomsku izdaju nacionalnih interesa da sam čak i ja razumjela. Opelješiće kasu EPCG-a, umjesto da predstavnici njenih većinskih vlasnika, a to su država i A2A, popiju kafu sa predstavnicima većinskih vlasnika Rudnika uglja, a to su takođe država i A2A, i donesu odluku o spajanju. Besplatnom...

Vlada se uzdržala od glasanja, što je vrlo sumnjivo. I od komentarisanja, što je još sumnjivije. Ministarka Dragica Sekulić ukratko je obećala da će nam biti na raspolaganju kad posao bude okončan. Hvala, ali nije trebalo, tada ni naša pitanja, ni njeni odgovori neće imati nikakvog smisla. Tako je to od ucinjske Solane, preko KAP-a, Željezare, Titeksa, “Radoja Dakića”, do pljevaljskog ŠIK-a “Velimir Jakić”...

***

A kako je počelo, većina ne želi da se sjeća. Neki ne mogu, zbog krštenice...

Nema rada, nema rada, dok ne padne Vlada, odjekivalo je ispred zgrada u kojima je stolovalo komunističko rukovodstvo. Odnarođeno, tako ga je masa opisala. Lopovsko, tako je tada mislila. Antisrpsko, tako ga je viđela. Diktatorsko, tako ga je osjećala. Ne znajući što je čeka...

I Vlada je pala. Jednom! Pa nikad više...

- Narod je pobijedio zato što je morao da pobijedi - obratio se, tada ozarenom puku, smirenim glasom Momir Bulatović. U neđelju će to, s više uzbuđenja, učiniti i njegov prvi nasljednik. Kako znam? Prosto je, više od pola života propalo mi je zbog njegove vladavine. Samo idiot iz toga ništa ne bi naučio...

***

- Cijena koju je trebalo platiti bila je jasna - odlazak nekoliko, i to poimenice poznatih ljudi, sa političkih i državnih funkcija. Umjesto da se ona dostojanstveno i zasluženo plati, rukovodstvo je odrezalo svoju cijenu. Tu cijenu i to batinanje ovaj narod nikad neće oprostiti. To je bio najsramotniji čin koji je u istoriji Crne Gore rukovodstvo preduzelo prema svom narodu – krečio je svoj pučistički dolazak na vlast Milo Đukanović.

Cijena je i sad ista. Ljudi koji treba da odu takođe su poimenice poznati. Ni ovaj recentni narod ne bi trebalo da oprosti batinanje. Ali hoće... Zato što nije radio na sebi, nego pognute glave dozvoljavao da vlast radi na njemu... I postao masa, neznavenija od one iz januara 1989. Koja, kako je poetski opisivao Momir Bulatović, nijednu travku nije zgazila. Ali Crnu Goru jeste...

***

- Juče, danas i tokom protesta narod je rekao svoje... Ostavke koje su iznuđene nijesu kraj svijeta. To je samo početak u stvaranju uslova za jedan dug i nimalo lak proces demokratizacije društva, od vrha piramide do osnovnih organizacija - rado bih danas ponovila ove riječi da ih nije obesmislila baš ona što ih je izrekla, Milica Pejanović-Đurišić. Ničim izazvano, bije je glas da je bolja od partijskih drugova. I da pripada nekakvom zdravom krilu depeesa. Čije postojanje više ni medicina ne može da dokaže, a kamoli politika...

***

- Dokazi njihove moći, pameti, brige i budnosti sistematski su unazadili ovaj narod...

Ali, narod je stresao ljepljivu paučinu birokratije koju je mnoštvo malih i velikih paukova perfidno vezlo duže od dvije decenije, napajajući se infuzijom iz institucija sistema - trudio se da bude dobar dijagnostičar Miomir Mugoša.

Sad, kad su ga saborci puštili nizvodu, bilo bi nevaspitano da pominjem koliko je danas tek unazađenog naroda u Podgorici. I ljepljivu paučinu birokratije, a naročito infuzije koje su dugo tekle iz institucija sistema... Da budem iskrena, još se nadam da će o tome progovoriti on. Zašto bi sebi dozvolio da ćutke i usamljen ode stazama Svetozara Marovića...

***

Ne znam slijede li sada prigovori dežurnih čitača kojim sam to stazama došla od Rudnika uglja do AB revolucije. Pravo da vam kažem, potpuno mi je svejedno. Ni moj predobri drug Miško Radunović nije vagao što će mu publika reći kad je gorepomenutim pučistima iskreno sasuo u lice:

- Da se ja pitam, rasturio bih ovaj kongres kao bugarsku skupštinu. Nije se pitao, šteta... Nenaplativa...

P.S. Akteri ovih događaja treba da strepe od istorije i da se nadaju kako će im ona dati za pravo i presuditi u njihovu korist - upozorio je tada pučiste prof. dr Risto Kilibarda. Nijesu htjeli da ga čuju, isto kao ni oni koji su ih doveli na vlast. I koji ih tu održavaju još od 11. januara 1989. godine. Ako nekim čudom prelome u glavu ovog 15. aprila, niko srećniji od mene što ću morati da se, prvi put u 35 godina pisanja, odreknem vlastitog teksta.

( Ratka Jovanović-Vukotić )