Dobrotvorne akcije

U mom je sjećanju, izvitoperenom godinama i životom van Crne Gore, Budva ostala neprikosnovena kraljica izleta. Par mojih drugarica, jedna stara fića i ja, pohodile smo Budvu već na samom početku Nove godine.

Rani sati Drugog januara obično su značili ‘poprečno spavanje’ na pomoćnom krevetu u potkrovlju kod Sandre, čiji bi se roditelji u podne tog istog dana samo na trenutak iznenadili zbog prisustva osoba u šljokicama koje nasmiješeno traže jaja, sir i pečene paprike. I litre vode. Onda Praznik mimoze i manje stidljivo sunce, ponovno forsiranje fiće preko brda, prema moru.

Prvi maj: teksas suknje, glave na kožnim jaknama, sunčanje na blistavo čistom Mogrenu. Već u junu imale smo preplanulost kasnog ljeta i kose iskrzane od soli.

Radenko iz Budve jednog me je junskog dana pitao: “E, nikako da provalim šta ti imaš u Budvi? Kuću ili stan?”

“Ja?” začudih se iznad čaše pića i slamčice. “Ja nemam ništa u Budvi.”

“Ništa?” Radenko bješe šokiran. “Imaš držanje kao da imaš najmanje petsto kvadrata u Starom gradu.”

Ovoga sam se sjetila kada su me u Londonu, u školi moje djece, izabrali da budem predstavnik roditelja u odboru za dobrotvorne akcije. Zašto baš mene, pitala sam se, očiglednu Istočnoevropljanku, mada prilično ljubaznu, u svakom slučaju ljubazniju od Francuskinja, i sa nešto laganijim akcentom, mada i nešto glasnijim smijehom?

Valjda sam opet imala držanje kao da imam najmanje petsto kvadrata u Londonu; kao da iza mene stoji čitava jedna legija istočnoevropskih žena koje ne znaju šta će s parama.

“Nemojte, molim vas,” bila je moja prva reakcija. “Ja ne mogu prisustvovati sastancima, prezentovati incijative ovim mojim stranim naglaskom, a ponajmanje istim tim naglaskom tražiti ljudima pare. Uhapsiće me neko.”

“Ne budi tako samokritična,” nagovarale su me lukave Anglosaksonke. “Tvoj je engleski perfektan. Osim toga, ova će aktivnost biti dobra za tebe.”

Za moje samopouzdanje, vjerovatno su mislile. Nije meni trebalo samopouzdanje; meni je trebalo slobodnih par sati svakog jutra da ih provedem u svom svijetu, za kompjuterom. Pa sam im to i rekla. “Ali, ja pišem”, rekla sam im. “Završavam roman.”

“Ni ja isto”, reče jedna od dobrotvorki i počeše sve da se smiju i klimaju glavama.

(Šala decenije: ‘Šta radiš?’ ‘Evo, završavam roman.’ ‘Stvarno? Ni ja isto.’ Ha ha.)

“Ali onda treba često biti u školi”, probala sam ponovo, “a ja živim malo dalje, pored Vondsvort mosta.”

“Opa, nije loše,” uzvrati hor Anglosaksonki. “Bolje pored mosta nego ispod mosta.”

Kad ti jednom priđu, gotova si; nemoguće je u Londonu reći Ne dobrotvorstvu. Prihvatih.

Ovaj školski odbor prikuplja novac za besplatno školovanje izuzetno nadarene djece čiji roditelji ne mogu priuštiti privatne škole. Ne znam da li će, i kada, Englezi riješiti problem panike krda roditelja spremnih na sve samo da im dijete ne ide u lokalnu državnu školu.

Niko o tome iskreno ne raspravlja, jer bi u protivnom odmah bio optužen za rasizam i mentalnu arhaičnost, što je mnogo gore od dvoličnosti. Nisam više sigurna ni da Englezi žele riješiti ovaj problem, niti da li ga uopšte, u mraku, sami sa sobom, smatraju problemom. Na ovaj se elegantno-lukavi način u stvari prećutno održava klasni sistem. A revolucionara je sve manje.

Ali, kada se proleterijatu zalomi pametno dijete, valja ga pogurati. Međutim, i to treba neko da plati. E tu uskače odbor za dobrotvorne akcije, odnosno svojevoljno (ili bar djelimično-svojevoljno) nezaposlene majke koje se žele osjećati društveno korisnima.

Ipak, i humanitarne akcije imaju svoja pravila. Najveće nepisano pravilo: daj mi nešto u zamjenu za moje pare. Sastanak prvi, sastanak drugi, i opet smo na istom – nastavak vladavine Konzumerizma. Zakazuje se datum, izbacuju se štandovi, prodaje se staro i novo, organsko, domaće, plastično ili ušećereno. Svaka roba nađe kupca.

Nedjelju dana prije sajma za stipendijski fond, iz našeg je stana svakog jutra u velikim plastičnim kesama bivalo iznošeno sve što se po misljenju majke-humanitarca nije intenzivno koristilo. Bilo je i suza u dječijim očima, ali majčine su ruke u opake kese nemilosrdno trpale sve nakratko zapostavljene stvari: igrice za Nintendo DS, trotinet na tri točka, patike na dva točkića, nenačete boce pića, bočice kozmetike, parfeme, rukavice, kape, kravate.

Ništa više nisam posmatrala na isti način, kao običan produkt koji u poretku stvari nevino zauzima neki svoj prostor, već samo kao potencijalnu robu na sajmu. Pretvorih se u vranu. Jednog sam jutra, u sada već polupraznom stanu, sa životinjskim sjajem u oku spazila neraspakovani DVD: film o psećoj ekipi na snijegu, psi-heroji, spasiše planetu, iznervira me to, ko će nas spasiti u stvarnom životu, kakvi sad psi na sankama, koje zatupljivanje, o ljudi moji!

“Ovo vi nikada nećete gledati, je l' da?” pitam djecu. “Prerasli ste vi ovu glupost. Kesu ovamo, donesite mi kesu!”

“Mama”, kaže sin, “da sam na tvom mjestu, ja taj DVD ne bih nosio na školski sajam.”

“Ma nemoj. A zašto?”

“Zato što je pirat. To smo kupili u Podgorici. Ovdje se zbog toga ide u zatvor.”

Izvadih film iz humanitarne kese i, s gađenjem, bacih ga u nereciklažu.

“Eh, šta biste vi bez mene?” uzdahnu sin.

U subotu, na sajmu, ubrzo shvatih da nisam ponijela dovoljno novca. Naime, mislila sam da je dovoljno to što sam ispraznila stan, napravila kolače (odnosno, kao i vecina – kupila ih u poslastičari Love), dala sebe organizaciji. Ali, ne, trebalo je sopstvenim primjerom pogurati ostale da počnu trošiti.

Tu se stručnijom od mene pokaza kćerka koja je oduševljeno sa svih štandova dovlačila najizmučenije primjerke starudije da joj ih kupim. Krišom sam odmahivala glavom i mahala kažiprstom pokazujući joj da to ne dolazi u obzir. Međutim, ona je bivala sve glasnija.

“Ali ja hoću ovog dinosaurusa”, vikala je s drugog štanda. “I ovaj pijesak u bojama. Daj mi još para za tombolu!” na kojoj nije osvojila ništa, zbog čega je opet postajala sve zahtijevnija. “Još, još, svi drugi su nešto dobili. Mama!”

“Dosta!” razderah se. “Nemam više para!”

Nastade tajac. “Primamo i kartice”, neko reče.

“Dobro, znam, ali počela je previše da troši.”

“Ššš, nemoj tako, to sve ide u dobrotvorne svrhe.”

Škripnuše mi zubi u ustima.

“Mama!”

“Okej.”

Smrznuta, umorna i gladna, te večeri kući dovukoh desetak plastičnih kesa punih čudovišnih igračaka na baterije, ali bez baterija, afro-indijskih mušema, boca piva, vina i šampona, polurastopljenih krem-kolača. . .

Mnogo više, činilo mi se, nego što ih prethodne nedjelje otpremih na sajam. Triput sam išla na bankomat da izvlačim pare. Napisala sam i nekoliko čekova ko zna kome i na koje iznose. Sajam je prikupio preko sedam hiljada funti za stipendijski fond.

Poslije su mi čestitali u školi. I ja njima. Sljedeća je dobrotvorna akcija školski kviz krajem marta. Treba da sastavim pitanja vezana za Drugi svjetski rat. Stižu mi mejlovi podrške, uz par savjeta kome da se obratim ako mi treba pomoć. Ne znaju da sam odrasla uz Laza Golužu. Ih, kad im ga zabiberim.

Htjela sam nešto reći o tom međusobnom pomaganju ovdje. Naizgled, hladni su, znamo odavno; ali sada vjerujem da u gradurini zapravo niko nema vremena za razbacivanje toplote, već se u hodu moraju brzo određivati prioriteti.

Hladnoća je samo dobro održavana fasada iza koje stanuje duga tradicija učenja da se ljudima koji trebaju pomoć mora izaći u susret. Tada se i lukave Anglosaksonke pretvaraju u posvećene Samarićanke.

Od pružanja vrlo konkretne pomoći (veze-i-poznanstva, novac, smještaj, pravna pomoć) naprave sebi misiju, koju će po svaku cijenu izvršiti. Naučene su da svaku akciju isprate do kraja. Poslije ih ne treba dugo grliti i ljubiti, samo ih pustiti da predahnu i vrate se svom gorkom humoru. U međuvremenu, ti ćes sa zadovoljstvom, i bez pompe, pomoći sljedećeg u nizu.

Ili tako, ili: nabaciti držanje zvano ‘najmanje petsto kvadrata u centru grada’, pa onda namreškanog lica tvrditi da ti se mora dati sve što zahtijevaš i to odmah, jer na to imaš pravo. Ali u tom slučaju moraš dobro poznavati zakon. A linija tanka. A balansiranje na tankoj liniji njihov je nacionalni sport, još od Magna Carte iz 1215-te.

Nego, sad jedva čekam da ih malo vratim u Drugi svjetski rat na Balkanu: partizani, četnici, okupacija i revolucija u 26 pitanja. Baš da vidim koliko će izdržati.

( Olja Knežević )