Marko Sekulić: Na moru puštam mozak na otavu

Da bi neko znao ribolovne tajne, ne mora da izgleda kao junak romana “Starac i more”. Marku Sekuliću nimalo nije smetalo što još nema ni dvadeset godina, da nedavno u Herceg Novom na međunarodnom Mimoza kupu u sportskom ribolovu osvoji prvo mjesto u ekološkom ribolovu, i to u konkurenciji iskusnih ribolovaca uiz cijelog regiona. Sagovornik “Vijesti” član je barskog kluba sportskih ribolovaca “Pristan”, hobi mu je i radio-amaterstvo, bavi se servisom elektronske opreme i uživa u ribolovu još od najranijih dana.

“Kao mali sam, poput ostalih dječaka, počeo da pecam, otprilike u prvom razredu osnovne škole. Prvo sa strikom neko vrijeme, onda je on pošao na brod, a ja sam počeo polako da prikupljam opremu. Sjećam se prvog ulova, na crvenom feralu, prvi put sam imao štap od trske i plovak, uhvatio sam neku skakavicu, ništa posebno, ali to mi je ostalo u pamćenju. Sportski pecam tek posljednje dvije-tri godine”, priča Marko o počecima svoje velike pasije.

Iako mlad, već ima svoju ribolovnu filozofiju: odlazak u riblolov služi mu za odmor, “da pustim mozak na otavu”, da uživa, nikad, veli, nije preferirao da mora da ulovi nešto, “nego, pođem, pa što bude”.

“Što se lova sa obale tiče, mnogo puta mi se dešavalo da odem kući praznih ruku, da ništa ne udari, a iz čamca se već ne može desiti da se nikad ništa ne ulovi”, odgovara kratko.

Na pitanje ima li tog famoznog recepta za dobar ulov, da li je bitniji mamac od štapa ili blinkera, odgovara prvo smijehom, kako valjda svi sportski ribolovci i dočekuju znatiželju ribolovnih diletanata.

“Meni su lično nebitni i štap, i mašinica i najlon. Na Mimoza kupu sam imao najgoru moguću opremu, najkraći štap, a na kraju sam za tri sata izvadio osam barbuna i tri kljara. Bitno je da se uhvati štos kako riba radi, jer kod nje to nikad nije isto”, kaže Sekulić.

Know-how transfer znanja u ovoj zanimaciji zavisi od čovjeka do čovjeka: na pitanje da li se ribolovni trikovi uče sami, ili ih prenose iskusniji, Marko priznaje da u sportskom ribolovu ima i ljubomore, “pa se ćuti na ovu temu”, a ima i drugačijih iskustava, “nešto sam naučio sam, nešto su mi pomogli svi članovi ‘Pristana’ sa kojima sam u kontaktu”. Pri tome, kaže, ne koristi internet da sazna nove detalje.

“Za mamac je bitno da nije prskan vinobranom i da je svjež. Preferiram kozicu, samo na njih lovim, ne na školjke, dagnje i lignju, a na živi mamac sam probao jedno ljeto i nije mi bilo nešto posebno. Štap za spining mora da bude čvrst, a lagan, jer se zabacuje po dvadeset puta, i tada ruka baš zaboli, mašinica mora da ima veliku špulu i mnogo najlona, da bi imao veći izbačaj. To je meni bila prednost u odnosu na ostale u Novom, imali su štapove od po pet metara, a džabe im što su teški samo po sto grama jer kad ih isprave, imaju zateznu silu koja ih vuče dolje. Za spining vrh treba da bude oštar, da nije premek, da se ne uvija već da radi brzo, oštro”, priča Marko.

Za početne korake u ribolovu, onima koji hoće da pecaju sa obale, mogu to i iz ruke, dovoljna je karola, “to je sitno, ali, ponekad može da zaluta kvalitet, čak i ukljat kad se zabaci, pa povuče, pa šparići, bukvice”. Može početnički da se lovi i na plovak, a potom slijedi teleskopski štap od par metara i sa najlonom…Kodeks ponašanja u svijetu sportskih ribolovaca je ono što se uči u prvim lekcijama, riba ispod mjere vraća se u more, a na takmičenju se čak boduje negativnim poenima bod za gram!

“Najveća riba koju sam izvadio? To je za diskusiju. Kad idem da pecam za svoju dušu, idem da pecam ‘na dno’ i to radim kliznim sistemom za oradu, e sad, ne znam za kilažu jer nikada nisam mjerio. A što se kapitalca tiče, najviše se sjećam špara koji je bio koliko šaka, to je za njih kapitalac”, nastavlja mladi barski ribolovac.

Predrasude da je ovo hobi usamljenika i ćutljivaca donekle imaju utemeljenja u praksi, kaže, ali, samo kod onih starijih, a naročito onih od preko osamdeset godina, “e, sa njima se ne smije pričati”.

“Mi mlađi se pokupimo svi na gomilu, pa kome što bude. Ja na pecanje idem randome, kad mogu, pretežno kad ne radim - preko vikenda, ili kad god imam vremena, nekad popodne u dva, nekad u šest… Sa obale nemam toliko plus poena što ću doći ranije”, kaže u šali.

Na pitanje ima li sujevjerja u ribolovu, odgovara: “Meni ne smeta kada mi neko prije odlaska u ribu kaže ‘Srećno’, jer nisam pošao da lovim, već da izgubim malo vremena. A ko živi od ribolova, e, od njega možete ružno da doživite ako ga tako pozdravite”.

Tune su oder, fizički posao

Na pitanje kako doživljava komentare tipa “vidi ove uzaludnike, što pecaju kad ništa ne ulove”, Marko odgovara kao iz topa: “A što ljudi gledaju fudbal, a ne igraju ga? Gledaju ga, jer im to leži. E, tako i nama leži ribolov!”.

Da li Marko sanja o lovu na sabljarke i tune?

“A, to je već fizički posao, pogotovo tune, to je oder! I sam ne možeš ništa da uradiš, potrebna ti je pomoć”, priznaje Sekulić.

Na takmičenja ne idem da bih nešto osvojio

“Na takmičenja nisam išao da bih nešto osvojio. Čak sam sad pomišljao na pola kupa da prekinem, jer su me cijelog skvasili talasi, pomislio sam da ovo već postaje obaveza, a ne mora ništa da bude obaveza, ali, ostao sam. Na ovakvim skupovima sam upoznao mnogo ljudi, sa mnogima sam u kontaktu”, kaže Marko.

( Radomir Petrić )