Dva deblja kraja

Srbija se približila onom stanju političke krize koja ne može imati dobar rasplet sa stanovišta sve udaljenije perspektive slobode i demokratije, koji u svom iole razvijenijem obliku ostaju za Srbiju terra incognita do daljnjeg. Sve je izvesnije da zahtev za elementarnim, bazičnim slobodama koje vlast uporno uskraćuje društvu, objedinjuje skoro sve one koji nisu vlast, ali bez ikakve suvisle platforme koja bi išla dalje od demokratskog minimuma kakav su slobodni izbori, pravo na objektivno informisanje i još koješta sa popisa civilizacijskog demokratskog minimuma. Takvom sporazumu opozicije žrtvovane su mnoge progresivne programske orijentacije, a jedna od žrtava je i čak i sama parlamentarna demokratija. (Umesto nje se nude nekakve činovničke, ekspertske, „nepolitičarske“ pa i antipolitičke vlade, manifestan je prezir prema stranačkom organizovanju i delovanju i sl.) Ta vrsta demokratskog minimalizma može se prvog dana eventualne promene vlasti pokazati nefunkcionalnom, jer država i društvo su mnogo, mnogo više od toga. Politički život je zatrovan do potpunog odumiranja. Optužbe na račun onih koji se ne žele uhvatiti u kolo borbe za slobodu i demokratiju sa buzdovanima desnog ekstremizma mogu i imati nekakvog utemeljenja, ali je to prevashodno zastrašujuće svedočanstvo o kontaminaciji ovdašnjeg političkog života u kom se ni ne dopušta pretpostavka da se radi o političkom principu.

Samo u tom iščašenom svetu, čiju bi umobolnu realnost teško podneo i Kerolov Ludi Šeširdžija, moguće je da se dogodi da lideri ekstremne desnice mogu izgledati kao da su u nečemu u pravu. Agresivni autsajder postaje jedna od najprominentnijih figura srpske opozicije i opozicione borbe za demokratske uslove političkog delovanja. Dok se porast raznih desničarskih pokreta u nekim drugim evropskim zemljama dešava zloupotrebom neotpornih institucija klimavog političkog sistema liberalne demokratije, u Srbiji se uspon najreakcionarnije desnice dešava, de facto, u ime odbrane demokratije! To je najveće političko zločinstvo ovog režima prema ideji moderne demokratske Srbije, koje ćemo iskijavati još veoma dugo.

Fašistu - kako (ironije li!) vlast naziva jednog od lidera opozicije - stvorila je upravo ona sama. Najpre svojim delovanjem tokom devedesetih, kada su sa puno razornog uspeha radikali trovali društvo svim onim idejama iza kojih danas nepokolebljivo stoji opoziciona desnica („oplemenjenim“ u dverskoj varijanti još i nikolajevsko-ljotićevskim budalaštinama iz arsenala pravoslavne političke zatucanosti). A potom i svojim načinom vladanja i upravljanja ovom utamničenom državom, pretvorenom u Prokletu avliju: njome ova inkarnacija svevremenskog Karađoza bezobzirno vedri i oblači, bez ikakve građanske i političke vrline, pa se svako ko nije deo klanovske kazamatske uprave može sa manje ili više uverljivosti predstavljati kao borac za slobodu.

Duh koji sve više zahvata radikalizovano krilo protesta svojevrsni je bastard Vučićeve prošlosti i sadašnjosti. On je neželjeno čeljade problematičnih roditelja, a njihov sukob samo je manifestacija patologije srpske nacionalističke porodice. Ako je sudbina Srbije vezana za ishod tog sukoba onda su ova zemlja, ovaj narod, ovo društvo zaista ponovo krupnim koracima zabasali ka istorijskoj i civilizacijskoj nigdini, što je svakog puta sve rizičnija staza u pogledu mogućnosti povratka na pravac koji makar ne vodi u provaliju.

peščanik.net

( Srđan Milošević )