Kad magarci čitaju

Svaka knjiga je kao ogledalo: ako je čita magarac ona ne može da odražava mudraca”, upozoravao je još u XVIII stoleću nemački fizičar i pisac Georg Lihtenberg, vek pre nego što će se pojaviti “Esej o nejednakostima ljudskih rasa”, Žozefa Artura de Gobinoa i sto i kusur godina pre nego što će svetlost dana ugledati jedna druga zlokobna knjiga, “Stubovi XIX veka”, Hjustona Stjuarta Čembrlena.

Reč je o knjigama koje su pretvorene u nacistička jevanđelja i koje su poslužile kao ideološka podloga i opravdanje za najbrutalniji režim koji je svet upoznao. Gobino ne samo da nije bio nacista, umro je 1882, nije bio ni Nemac. Bio je francuski diplomata, filozof, sebe je smatrao kosmpolitom i humanim čovekom i verovao je da njegovo delo služi boljem funkcionisanju sveta. Neki bi rekli: put u pakao je popločan dobrim željama.

Ulazi u istorijske koincidencije da je autor dela “Le grand remplacement”(Velika zamena) takođe Francuz Reno Kami i da je njegova knjiga, kao što je Gobinoova poslužila nacistima, uzeta kao inspiracija i ideološka podloga za stravičan zločin koji su počinili na Novom Zelandu Brenton Tarant i njegovi saučesnici. Kami je svoju knjigu objavio pre sedam godina. Budući da živimo u vremenima digitalne revolucije i sofisticiranih tehnologija nije joj trebalo, kao Gobinoavom pamfletu, sedam decenija da pronađe svoje “magarce”.

Nacizam se nije rodio ni slučajno ni brzo, nije nasumice izabrao Jevreje za metu svojih napada i rasnu superiornost kao opravdanje za dostizanje ciljeva. Nesvesno se pripremao teren za nacizam i holokaust gotovo jedan vek: njegovi rodonačelnici su ironijom sudbine bili francuski plemić(Gobino) i britanski intelektualac(Čembrlen), a ideolog (Alfred Rozenberg) je odrastao u carskoj Rusiji, na teritoriji današnjih pribaltičkih republika, dok je izvršilac (Adolf Hitler) stasao u multietničkoj austrougarskoj imperiji.

Grof Gobino je 1853. napisao “Esej o nejednakostima između ljudskih rasa”. Par decenija pre nego što će se Adolf Hitler roditi, Parižani su čitali da su nemački arijevci superiorna rasa koja bi trebalo da vlada svetom. Gobinoov esej će postati neka vrsta jevanđelja Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije. Hjuston Stjuart Čembrlen je bio intimni prijatelj velikog kompozitora Riharda Vagnera, čiju je čerku Evu Vagner kasnije oženio. Čembrlen je Gobinoovoj teoriji o rasnoj superiornosti Nemaca, u svojoj knjizi “Stubovi XIX veka”, dodao da su Jevreji rasa kopiladi. Čembrlenovo delo je postalo drugo jevanđelje Hitlerovih sledbenika.

Dakle, jedan Francuz je Nemcima podmetnuo kukavičije jaje da su bolji i superiorniji od ostalih, a jedan Britanac je Jevreje proglasio rasnim šljamom, kada je Hitler bio tek bolešljivi dečak koji je sanjao da postane slikar. Na radovima Gobinoa i Čembrlena će nastati dve knjige koje će svaka kuća u Nemačkoj i Austriji imati tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka: “Mit XX veka” Alfreda Rozenberga, zvaničnog ideologa Nacionalsocijalističke nemačke radničke partije, i “Moja borba” Adolfa Hitlera.

Ni Gobino, ni Čembrlen nisu bili ni ubice, ni ratni zločinci. Ni jedan ni drugi nisu zagovarali masovna ubijanja. Britanci ne samo da nisu hteli da unište Jevreje, nego su im tokom Prvog svetskog rata obećali i državu. Obećanje koje će ispuniti tek posle Drugog svetskog rata. Ovde se vraća na scenu naš Lihtenberg s početka teksta i njegova opaska o “magarcima”. Gobinoovo i Čembrlenovo štivo nije naišlo na plodno tle u Francuskoj i Velikoj Britaniji, ali se zato odlično primilo u Nemačkoj. Baš kao što ni knjiga Renoa Kamija o “Velikoj zameni” nije, bar još, u svom odsjaju videla francuskog ili evropskog “magarca”, ali ja našla svog prozelitu u Australiji.

Kami se već danima pravda da se on zalaže za gandijevski otpor, po njegovom mišljenju, afričko-azijsko-muslimanskoj kolonizaciji Evrope, i da prezire nasilje i oružje. Problem je što kad čitate njegovu knjigu, čak i sa najboljom namerom, ne uspevata da pronađete te “gandijevske” elemente, dok je širenje rasne i verske mržnje prilično opipljivo. Nije slučajno da je Kami javno podržao Marin Le Pen u Francuskoj. Veliki broj pisaca, kompozitora, slikara je bio zloupotrebljavan od strane “majstora zla” tokom istorije. Ni krivi ni dužni su se našli u društvima u kojima svakako ne bi bili da su mogli da biraju, uključujući Vagnera i Ničea.

Baš kao što i kod nas imamo dve vrste “Lihtenbergovih magaraca”: jedna u Njegoševom delu traži uporišta za svoj nacionalizam a druga u njemu vidi islamofobiju i šovinizam. Pa, hajde objasni “džirlo” sveznalicama da se ne može očima našeg vremena i parametrima aktuelnog istorijskog trenutka ocenjivati ono što je pisano ili stvarano pre, gotovo, dva veka.

Imajući u vidu broj osoba sa ozbiljnim psihičkim poremećajima koje više nemaju, kao nekada, zaštitu i nadzor porodice i najbliže okoline, i sve veći broj psihopata u našem okruženju, koji su u velikoj meri odlično uklopljeni u društvo - što je jedna od odlika psihopata - samo zahvaljujući restriktivnoj politici prema slobodnoj prodaju oružja i municije u Evropi, nemamo masovna ubistva kao u SAD ili prošlonedeljni masakr na Novom Zelandu.

Džordž Orvel je govorio da je neznanje snaga, a da je vera smrt razuma. Novi nacional-populisti, čije su jedno rebro zagovornici supremacije bele rase, ciljaju upravo na raširenu površnost građana i potrebu ljudi da u nešto veruju. Pogotovo u vremenima kada tradicionalni stubovi društva, kao što je crkva, sami sebe kompromituju raznoraznim nečasnim delima. Zato imamo pokrete protiv vakcina, protiv tradicionalne medicine, negatore klimatskih promena i “vernike” ideja da je Zemlja ravna ploča, da su Amerikanci izmislili spuštanje na Mesec, da je Elvis Prisli još živ itd. Mnogo je lakše živeti verujući u vlastite zablude, dogme, ideologije nego koristiti razum, ispitivati samog sebe, sumnjajući “dekartovski” u sve što je oko nas.

Živimo u društvu koje nam je otupilo sve naše receptore. Više nas ništa ne skandalizuje ali je voajerizam svih tipova prisutan, kao neka vrsta atavizma. Posledično, lovci na “vorholovskih 15 minuta slave” su sve ekstremniji u svojim poduhvatima da bi stigli do svetla pozornice: od verbalnih izjava do ekstremnih akcija.

Kada na to dodamo “guglovsku” pamet - po kojoj sa par pročitanih stranica na internetu mislimo da bolje znamo medicinu od lekara specijalista sa 30 godina iskustva, da smo eksperti za klimatske promene ako smo konsultovali par tekstova, da smo sve shvatili o religijama ako smo sa Vikipedije pokupili “random” par informacije - i mahanje istorijskim činjenicama bez davanja konteksta, onda dobijemo armiju “magaraca”, među kojima se uvek zapati, pre ili kasnije, neki Brenton Tarant.

( Željko Pantelić )