NATO se brani i virtuelno

Američki državni sekretar Majk Pompeo je jasno stavio do znanja da će zemlje koje budu angažovale kineske kompanije za izgradnju mreže 5G i koristile kineske telekomunikacione uređaje biti isključene iz kruga povjerenja SAD i NATO. Među upozorenim državama članicama Alijanse nalazi se i Crna Gora Članstvo u NATO-u nije donelo obećane benefite Crnoj Gori na političkom i ekonomskom planu - nije postala funkcionalnija pravna država, ni demokratičnija i slobodnija, a nije ni ekonomski napredovala - ali joj nije ni naškodilo ili stvorilo dodatne probleme. U svakodnevnom životu, osim za pripadnike crnogorske vojske i visoke državne funkcionere (imaju priliku jednom ili dvaput godišnje da se sretnu sa kolegama iz najmoćnijih država), ništa se nije promenilo.

Međutim, u budućnosti, članstvo u NATO moglo bi biti poslednja brana da CG ne upadne u tzv. kinesku dužničku zamku, ili da postane žrtva ruske strategije širenja dezinformacija i informatičke piraterije. Glavna opasnost više ne dolazi iz realne već iz virtuelne, digitalne sfere. Članstvo u Alijansi ne donosi samo po sebi blagostanje, pravnu državu, demokratiju, slobodu medija, ali je jedini način da zemlje, poput Crne Gore, zadrže minimum šansi da budu slobodne, demokraske i pravne države.

Na proslavi 70. godišnjice NATO-a početkom aprila u Vašingtonu, koja ni izbliza nije imala svečarski ton obeležavanja značajnog jubileja najmoćnijeg vojnog saveza na planeti, nije bila glavna tema Rusija, kako su to želele istočnoevropske članice, V. Britanija i skandinavski blok, već Kina. Spuštanje “slavljeničkog skupa” na nivo ministara spoljnih poslova je bila još jedna eksplicitna poruka šta zaista o NATO-u misli D. Tramp i njegovi saradnici i koji su njihovih prioriteti: Kina, nove tehnologije i redistribucija troškova Alijanse. Štaviše, i Rusija je mnogo ozbiljnjia i konkretnija sajber pretnja, nego što je militarna.

Američki državni sekretar Majk Pompeo nije pretio izbacivanjem iz Severnoatlantskog saveza državama koje su se aktivno uključile u “Novi put svile”, ili imaju nameru da to urade, ali je eksplicitno stavio do znanja da će zemlje koje budu angažovale kineske kompanije za izgradnju mreže 5G i koristile kineske telekomunikacione uređaje biti isključeni iz kruga poverenja SAD i NATO. Drugim rečima, sa apostrofiranim zemljama se neće deliti poverljive informacije niti će one biti uključene u ozbiljne projekte i procese odlučivanja. Među članicama NATO koje je upozorio bivši šef CIA se nalazi i Crna Gora. “Pitanje izgradnje mreže 5G i upotreba novih tehnologija kineske proizvodnje nije ekonomsko, već bezbednosno pitanje”, bilo je više nego direktno Pompeovo upozorenje da Vašington neće tolerisati sedenje na dve stolice u slučaju Kine, kao što je to dopustio Turskoj koja već nekoliko godina igra dvostruku igru sa Alijansom i Rusijom.

Kineski alarm je za Trampovu administraciju mnogo opasniji od ruskog jer je reč o bici za globalnu dominaciju svetom uz pomoć novih tehnologija. Od pretnji Ankari da će biti izbačena iz saveza ako kupi ruski raketni sistem S-400, stigli smo do američke odmazde koja se sastoji u obustavljanju isporuke borbenih aviona poslednje generacije F-35.

Ministar spoljnih poslova Turske se nije libio da bez uvijanja usred Vašingtona skreše u brk svojim partnerima u NATO i SAD da Ankara neće menjati svoju politiku i nameru da gradi strateške odnose sa Rusijom: “Mi jesmo unutar NATO-a, ali je naše prave da gradimo i produbljujemo dobre odnose sa Rusijom”. Primer Turske je najbolji pokazatelj da NATO mora da se reformiše i pronađe novi smisao svog postojanja. Gotovo pola veka Alijansa se bazirala na pretnji zvanoj SSSR. Rusija ne može da zameni Sovjetski Savez kao glavni motiv postojanja NATO, tim pre ako njegove male članice zaoštravaju odnose sa Moskvom, a velike prave biznis (Nemačka - izgradnja Severnog toka II) ili čak strateška partnerstva (Turska).

I dok je NATO proslavljao prvih 70 godina u sniženom tonu, mi se približavamo drugoj godišnjici od odluke parlamanta da Crna Gora uđe u Severnoatlantski savez. Rezime dvogodišnjeg članstva bi se mogao opisati kao bezbojan, bez ukusa i mirisa u crnogorskoj svakodnevici. Kao da su svi ostali razočarani članstvom. Naravno, svako iz svojih razloga. Vlast, jer je izgubila odličnog džokera koga je mogla da koristi dok je Crna Gora bila u pregovaračkom procesu, istinski zagovornici zapadnih vrednosti jer se ništa od onoga što su priželjkivali nije dogodilo i - što je najveće iznenađenje - razočaran je i proruski deo crnogorskog društva jer se nisu obistinila njihova crna predviđanja.

Naivno je bilo očekivati da će članstvo u NATO poboljšati životni standard građana CG: dovoljno je bilo pogledati iskustvo susednih zemalja, da ne govorimo o Rumuniji i Bugarskoj, kojima ni ulazak u EU nije pomogao da izađu iz siromaštva, a kamoli članstvo u NATO. Inostrane investicije dolaze tamo gde je kapital siguran, gde postoji stabilnost, pravna država ili autoritet koji garantuje, u odsustvu pravne države, poslovanje investitoru. Još je naivnije bilo verovati da će članstvo u NATO-u ubrzati ritam pregovaranja o članstvu u EU: Hrvatska je bila blokirana gotovo dve godine u pregovaračkom procesu posle ulaska u Severnoatlantski savez, a Albanija proslavlja desetogodišnjicu članstva u NATO a početak pregovora o članstvu u EU nije ni na vidiku. Da stvar bude grotesknija, zamerke EU se delom odnose na stvari koje je Tirana morala da ispuni da bi postala članica NATO. Od dvoje jedno: ili je NATO progledao kroz prste Albaniji, ili EU koristi dvostruke aršine prema jugoistočnim komšijama.

Omiljeni mit u državama nastalim na razvalinama bivše Jugoslavije, koji se još održava u pojedinim krugovima, jeste da je ulazak u NATO garancija za demokratiju, slobode, pravnu državu. Ne bi trebalo zaboraviti da je Portugalija jedna od zemalja osnivača Alijanse iz 1949. Tadašnja vlast u Lisabonu, niti je bila demokratska, ni liberalna, niti je radila na ekonomskom prosperitetu baziranom na slobodnoj inicijativi i tržištu. Portugalski diktator Salazar je bio klerofašista, čiji je uzor bio B. Musolini i koji je proglasio dan žalosti kada je saznao za smrt nacističkog firera A. Hitlera.

Turska je od početka bila slučaj “sui generis” kojoj se iz geopolitičkih razloga sve tolerisalo: od Istanbulskog pogroma 1955, preko vojih pučeva, invazije na severni deo Kipra do najnovije islamizacije i autokratske vladavine R. T. Erdogana, uključujući odnose sa Rusijom i kupovinu raketa.

Članstvo u NATO-u nije pomoglo Grčkoj da izbegne vojnu huntu između šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, baš kao što nije uspelo da zaustavi dolazak na vlast nacionalpopulista u istočnoj Evropi, od V. Orbana do J. Kačinjskog. Da ne govorimo o kontradiktornoj situaciji sa Albanijom ili Hrvatskom. U Tirani je državna vlast toliko korumpirana i isprepletena sa organizovanim kriminalom da se ne zna gde počinje država, a gde se završava kriminal. U Hrvatskoj se i dalje na vojnim paradama vijori zastava sa obeležijima saveznika nacističke Nemačke iz II svetskog rata.

Dobra vest u celoj priči je najava promena smisla postojanja NATO-a i njegove uloge. Vrlo brzo će fizičku, militarnu, odbranu granica na zemlji, moru i u vazduhu, zameniti, kao priroitet, čuvanje podataka i informacija u digitalnom, virtuelnom, svetu. Na tom novom bojnom polju opasnost ne dolazi od suseda već je globalna i zato je kišobran NATO i te kako potreban. Jedno je ako su baze podataka pod kontrolom demokratskih tela, gde postoji sloboda medija kao korektor i garant poštovanja ljudskih prava, kao u Zapadnoj Evropi i SAD, a sasvim drugo kada su one na raspolaganju autokrata i diktatora, bez obzira da li je reč u Kremlju ili Džongnanhaju, sedištu kineskih institucija.

( Željko Pantelić )