Klimatske promjene i globalna nejednakost

Između globalnih klimatskih promena i globalne nejednakosti postoje očigledne i (za neke ljude) iznenađujuće paralele. I jedno i drugo su očevidno globalni problemi koji se ne mogu rešavati na nivou nacionalne države, društvene grupe ili pojedinca. U oba slučaja se javljaju važne posledice koje otvaraju pitanje koordinacije njihovog saniranja. Ta dva problema su čak i formalno povezana (dakle, ne samo na pojmovnom nivou): elastičnost emisija ugljenika u odnosu na realni dohodak iznosi oko 1. To znači da će u slučaju rasta dohotka određene osobe (ili zemlje) od 10 odsto i emisija ugljenika pokazati tendenciju rasta po istoj stopi, kao i da distribucija proizvođača takvih emisija prati distribuciju dohotka. Budući da u globalnoj distribuciji dohotka decilu na vrhu lestvice pripada 50 odsto globalno ostvarenog dohotka, taj decil se može smatrati odgovornim za bar polovinu ukupnih emisija ugljenika.

Ali postoje i značajne razlike. Globalna nejednakost je delimično posledica visokih stopa nejednakosti unutar pojedinačnih zemalja, što je očigledno problem koji se mora rešavati na nivou nacionalnih država. Postoje samo dva elementa koji su zaista globalni. Prvo, visoka globalna nejednakost znači visok nivo globalnog siromaštva; drugo, visoka globalna nejednakost je u velikoj meri posledica visoke nejednakosti između dohodaka različitih zemalja, što podstiče migraciju.

Za ljude iz razvijenijih zemalja problem globalnog siromaštva je pre svega etičko pitanje i izvan toga nema direktnog uticaja na ne-siromašne u njihovom svakodnevnom životu. Štaviše, budući da ne dele isti životni prostor sa globalnom populacijom siromašnih, najverovatnije je da će na njih zaboraviti.

Jedina opipljiva manifestacija globalne nejednakosti koja direktno pogađa ljude u bogatim zemljama je migracija. Ako žele da se migracija smanji, u interesu im je da pomognu razvoj siromašnih zemalja. Ali koristi i troškovi koje migracija nosi nisu ravnomerno rasporođeni unutar populacija bogatih zemalja. Neke grupe, kao što su poslodavci, korisnici usluga i radnici sa komplementarnim veštinama imaju koristi od migracije, dok će neke druge grupe, koje su u konkurentskom odnosu sa imigrantima ili strahuju da je njihova kultura „ugrožena“, biti na gubitku. Tako se ukupan efekat globalne nejednakosti za najveći broj ljudi u bogatim zemljama svodi na migraciju.

Efekti globalnih klimatskih promena se razlikuju utoliko što su na vremenskoj osi udaljeniji i neizvesniji. Ne znamo ko će biti dobitnici, a ko gubitnici. Zaustavljanje klimatskih promena nalaže promene u ponašanju pojedinaca i zemalja u cilju sprečavanja očekivanih posledica u budućnosti, pri čemu su koristi neizvesne, dok su troškovi prilagođavanja više nego očigledni. Prilagođavanje pojedinaca, koje često podrazumeva značajne troškove ili odricanje od komfora, ima gotovo zanemarljiv efekat na klimatske promene i zato je iz isključivo lične perspektive neracionalno. Promene u ponašanju velikih grupa koje se podstiču oporezivanjem posebno „štetnih“ aktivnosti mogu biti delotvornije, ali ne možemo znati kakva će biti distrubucija koristi od takvih promena. Čak i ako bi koristi bile približno ravnomerno raspoređene, one grupe koja su promenile ponašanje dobiće veoma mali deo ukupne koristi. To je tipičan problem svih eksternalija (nenadoknađenih ili nekompenzovanih uticaja postupaka nekih ljudi na dobrobit drugih).

To implicira da nijedna društvena grupa i nijedna pojedinačna zemlja nemaju podsticaja da bilo šta preduzmu samostalno: zapravo, morale bi se obavezati uspostavljanjem međunarodnog okvira koji će ih sve primorati da smanje emisije ugljenika, pri čemu bi, ukoliko inicijativa bude uspešna, neto koristi najverovatnije bile nejednako distribuirane. (Obratite pažnju na sličnost sa sistemima socijalne zaštite). To je bila ideja iza sporazuma iz Kjotoa i Pariza. Čitavu stvar dodatno komplikuje to što nacionalna država nije najbolji kandidat za obavljanje tog zadatka, ali, imajući u vidu strukturu postojećeg globalnog sistema upravljanja, ona ostaje jedini put za sprovođenje pomenutih politika. Razlog je to što su glavni emiteri koji treba da se nađu na udaru novih politika bogati, bez obzira na to gde žive. Zato bi mnogo primereniji pristup bilo internacionalno (globalno) oporezivanje roba i usluga koje bogati troše. Ali za to bismo morali da imamo međunarodni mehanizam za oporezivanje građana različitih zemalja i prikupljanje javnih prihoda na globalnom nivou. Kao što sam već rekao, globalna nejednakost i klimatske promene su međusobno formalno ekvivalentne. Migracija kao najistaknutiji „negativni“ efekat globalne nejednakosti (bar po nekim mišljenjima) takođe zahteva međunarodnu koordinaciju. Rastuću migraciju iz Afrike u Evropu ne može rešavati nijedna zemlja ponaosob. Problem se može „rešavati“ ili, tačnije, staviti pod kontrolu jedino zajedničkom akcijom (raspodelom kvota) u koju bi bile uključene zemlje emiteri i zemlje primaoci. Ali za razliku od klimatskih promena za koje se smatra da su ukupno uzevši isključivo „loše“, migracija u konačnom zbiru nije „loša“ već „dobra“. Zato zahtevi za uzdržavanjem upućeni zemljama iz kojih će verovatno doći najveći broj migranata nemaju smisla.

Zapravo, u slučaju migracije imamo posla sa „globalnim dobrom“ koje doprinosi smanjivanju globalne nejednakosti i globalnog siromaštva, iako u nekim slučajevima proizvodi i određene negativne efekte. Zbog takvih stvarnih ili navodnih negativnih efekata (ekonomskih i društvenih) potrebna su nam pravila koja će ublažiti strahovanja onih koji bi mogli potpuno obustaviti proces migracije. Otuda ideja o „cirkularnoj migraciji“ i diferenciranju radnih prava (jednakih za sve) i građanskih prava (koja migrantima ne bi bila dostupna). (O tome pogledajte više u mojim knjigama „Globalna nejednakost“ i „Capitalism, alone“ koja uskoro izlazi iz štampe.) U slučaju klimatskih promena, suočavamo se s nečim što je evidentno „loše“, ali ne znamo kako da one koji su najodgovorniji nateramo da počnu da plaćaju za to, što bi, nadamo se, dovelo do pozitivne promene njihovog ponašanja.

Tako u jednom slučaju pokušavamo da sačuvamo ono što je globalno dobro (migracija) tako što ćemo ublažiti strahovanja onih koji mogu biti negativno pogođeni na lokalnom nivou. U slučaju klimatskih promena, pokušavamo da potisnemo ono što je na globalnom nivou nepoželjno koristeći jedini instrument koji nam stoji na raspolaganju (nacionalnu državu), iako taj instrument očigledno nije adekvatan. U oba slučaja treba da pokušamo da razvijemo rešenja koja će biti „manje loša“, pre svega zbog političkih ograničenja ugrađenih u institut nacionalne države.

(Global inequality; Peščanik.net; prevod: Đ. TOMIĆ)

( Branko Milanović )