Spektakl gromoglasne ćutnje i trpnje

Aktuelna vlast ne vlada kroz dijalog i zakone usmerene na dobrobit svih građana, već kroz zakone kojima se legalizuje bezakonje. A ono što nije moguće legalizovati realizuje se kroz paralelni sistem stranačkih poverenika i paramilitarnih i kriminogenih struktura.

Okupiran grad, nadleću helikopteri, dronovi, videobimovi sa direktnim prenosom skupa, autobusi, potrošeni ljudi koji su napojeni i nahranjeni barem na ovaj dan i koji će moći da svoje metaboličke procese zadovoljavaju u pokretnim, smrdljivim toaletima - onakvim kakva je Srbija danas. I sve to na naš račun. Zemlja dimne zavese iza koje se nalaze prioriteti isključevo usmereni ka nekontrolisanom bogaćenju male skupine ljudi. U tom procesu im pomažu oni, koji za njih samo predstavljaju broj, svetinu koja je ispunila plato pred Skupštinom Srbije. Kratkotrajna zabava za prisilno doveden narod, isprazni pokliči i opasne poruke. Baš kada sam prolazio Terazijama na videobimu se pojavio Dačić koji se divio Ribljoj čorbi. Rekao nam je da neće da peva, ali je za sve one koji idu na proteste citirao, ne previše inventivno, Čorbinu pesmu „Ostani đubre do kraja“. To je đubrad, kaže on, koja od 5. oktobra ruši Srbiju (verovatno je i na sebe mislio). Sladak je bucko. Na moje iznenađenje, tamo okupljen svet, od kojih velika većina u prolazu, glasno je zbog toga negodovao. Uputio sam se, potom, kroz Bezistan ka Trgu Nikole Pašića. Masa je ljudi, doduše umornih. Sedeli su i ležali svuda naokolo. Jeli su Mek, dok ih je obilazila neka žena sa spiskovima i uzimala im račune (verovatno iz Meka). Bilo je tu i kesetina iz Dajhmana i Vaikikija. Umoriše se ljudi i od šopinga. I onda je najavljen Njegov govor. Zatutnjili su bubnjevi, upališe se baklje - Zagor Te-Nej samo što nije. Iz daljine se čulo skandiranje. Nisam uspeo da razaznam šta su vikali. Oko mene se niko nije pomerio, nasmejao niti bilo šta rekao. Bila je to gromoglasna tišina - agonija ćutnje i trpnje.

Poruke sa skupa podsećaju na Dan mrmota. Svi mi smo, uključujući i one koji su mu tamo vikarili, avaj negde u daljini, nevažni. Prioriteti su nezakonita rušenja i izgradnja i prevlast kiča koji bi trebalo da promoviše kult vođe. Strane direktne investicije kojima se zapošljava niskokvalifikovana radna snaga koja radi u praktično robovskim uslovima. Ni to nije dovoljno, pa ova vlast plaća stranim investitorima da ponižavaju ove radnike. I izgleda da će samo za ove radnike biti posla, jer su investicije u obrazovanje i nauku nedovoljne kao što su nedovoljne i regularne diplome. Danas su važnije one fiktivne i lažne jer su one dokaz podobnosti - i za takve itekako ima posla. Državna uprava i javna preduzeća su nakrcana ovim kadrovima koji su se pokazali izuzetno operativnima u prisilnoj mobilizaciji ljudi i ispumpavanju resursa iz sistema. Škole, bolnice, pozorišta i spomenici kulture propadaju. Nezavisni mediji i neistomišljenici su lovina. Nastavnici, lekari, medicinski radnici, pravnici i kultura su poniženi. Da li onda čudi što se donosi zakon kojim se legalizuju lažne doktorske diplome? Ili da li čudi donošenje novog Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojim se legalizuje mito - zdravstvenim radnicima je dozvoljeno da primaju poklone u vrednosti do 462 evra? Aktuelna vlast ne vlada kroz dijalog i zakone usmerene na dobrobit svih građana, već kroz zakone kojima se legalizuje bezakonje. A ono što nije moguće legalizovati realizuje se kroz paralelni sistem stranačkih poverenika i paramilitarnih i kriminogenih struktura. Danas nam je vođa sa pratećom bulumentom još jednom zatražio, baš kao Čvorović za svog brata u Balkanskom špijunu, da mu se izvinimo zato što nas je „tukao“ i zato što će sa istom strašću to nastaviti da čini.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu (Peščanik.net)

( Ognjen Radonjić )