Nepodnošljiva lakoća obmanjivanja

Prvi put u sedmogodišnjoj vladavini ove vlasti, pre tri dana je započeta rasprava o kosovskom problemu u Narodnoj skupštini Republike Srbije. O pregovorima i mogućim rešenjima do sada smo čuli svašta, ali svakako ništa konkretno. Građani Srbije nemaju pojma o predsednikovom planu za rešavanje ovog problema, ali ih je on svejedno optužio da ne prihvataju njegov plan i da će zbog toga, kao narod, platiti veliku cenu.

U Skupštini je predsednik trebalo da podnese izveštaj o višegodišnjem radu na ovom problemu. Umesto predloga rešenja čuli smo opšta mesta, nesuvisle aplauze, pohvale i salve divljenja jednom čoveku. Predstavnici vladajuće stranke su uživali u svojoj samodopadljivosti, samorazumljivosti i samozadovoljstvu, uz primetno odsustvo empatije za ljude koji u onom grotlu žive i koji su na dnevnom nivou žrtve, reklo bi se unapred režiranih prepucavanja ovdašnjih i tamošnjih političara. Uz opšte odsustvo empatije videli smo i opšte odsustvo griže savesti vladajuće većine. Ova vrsta neodgovornosti ukazuje na to da te ljude nije briga za posledice, koje sve intenzivnije ispaljivanje neistina sa najodgovornijih državnih pozicija uzrokuje i koje će tek uzrokovati u našem društvu.

Predsednik je u Skupštini izjavio da je njegov posao da ljudima saopšti „istinu, ponekad gorku, ponekad neprijatnu i ma kakva bila, ali istinu“. Jeste, posao predsednika je da govori istinu. Ali predsednik je bio predsednik i pre nešto manje od mesec dana tokom samita u Berlinu. Tada je izjavio da pozicija „Srbije ne zavisi od Prištine“ i da „Priština ne može ništa bez nas“. Rekao je da je upitao Tačija „šta vi u stvari hoćete od Srbije? Da vam Srbija ispuni sve želje, a da dobije šta? Vaše priznanje? Šta će nama vaše priznanje? Srbija je priznata zemlja, pola sveta je priznaje kao suverenu zemlju sa celovitom teritorijom, i da je, iako je deo sveta priznaje kao suverenu državu bez Kosova, u Ujedinjenim nacijama priznata kao suverena zemlja sa celovitom teritorijom“. „A gde ste vi priznati?“, nastavio je samouvereno predsednik i upitao „šta bi to nama trebalo od vas?“ Predsednik je potom istakao da im je doslovce rekao da „nikada ne možete da postanete ništa, nikakva konsolidovana država bez Srbije“. Albanci su se, po njegovom svedočenju, na ove njegove reči pokunjili, zbog čega im nije preostalo ništa drugo nego da „blenu u plafon“ i „izađu napolje i pričaju te herojske priče“. Osokoljen svojim podvizima iz Berlina, on je nedelju dana kasnije na RTS-u izjavio da „dok je predsednik neće priznati nezavisnost Kosova“.

Ili su to sve možda njegove herojske priče za svoje podanike, posebno one koji mu kliču u Skupštini zato što se bori za istinu, „i to više od onih koji istinu znaju ali je prećutkuju. I koji bi da za Kosovo ratuju tuđa, a ne njihova deca“. Upadljivo je, međutim, da je skupštinska istina sasvim suprotna od one berlinske. Skupštinska istina kaže da se Albanci ipak nešto pitaju. Predsednik nas je izvestio da „Srbija nema vlast na Kosovu sem u zdravstvu i školstvu i da je potrebno prestati sa obmanjivanjem javnosti“. On to, kako sam kaže, govori već „sedam godina od kako je na vlasti“, kao što govori da su „potrebni mir i stabilna ekonomija i dogovor sa Albancima“. Rekao je da smo „i mi Srbi i Albanci u pat poziciji“ i „ne budemo li pristali na kompromis izgubićemo sve“. Dakle, od Berlina do Skupštine se toliko toga promenilo da Albanci više ne „bleje u plafon“, ne pripovedaju svoje „herojske priče“, nešto se pitaju, a mi smo, šahovskim rečnikom rečeno, u pat poziciji.

Ali pat pozicija znači da je partija gotova i da je ishod nerešen. Na koji to nerešen ishod predsednik misli? Ili pat pozicija samo dobro zvuči, a u stvarnosti „ne bude li kompromisnog rešenja, samo čekajte napade Albanaca“. Na kraju svog prekjučerašnjeg izlaganja predsednik je konstatovao da je vreme da „prestanemo da se samoobmanjujemo“, što bi valjda trebalo da znači da su građani sami sebe obmanjivali godinama unazad. Ili će ipak biti da je, kao što primer iz Berlina pokazuje, građane godinama obmanjivao upravo onaj koji je prekjuče pozvao da priznamo „da nam se dogodio težak nacionalni poraz“. Pa da, naravno, kada ti se nešto dogodi, to znači da se dogodilo krivicom drugih.

Očekivano ili ne, najavljeni albanski napadi su se realizovali već sutradan. ROSU je pokrenuo akciju hapšenja lica osumnjičenih za kriminalne radnje u severnom delu Kosova. Nakon pokretanja ove akcije, predsednik je u Skupštini izjavio da je od obaveštajnih službi pre 20 dana dobio informaciju da će biti hapšenja i da je upozorio i Srbe (nepoznato koje) i međunarodnu javnost na to. Izgleda, dakle, da su za ove planove ROSU znali svi osim građana Srbije. Potom je obavestio poslanike da je naredio „punu borbenu i bojevu gotovost naših armijskih jedinica“ i najavio pobedu u slučaju sukoba većih razmera. Naravno, za ovo herojsko busanje u grudi usledio je gromoglasni aplauz narodnih poslanika koji su, u zanosu, uskočili sebi u usta i zaboravili da bi ovu najavljenu pobedu trebalo da izdejstvuju „tuđa, a ne njihova deca“. Na kraju, kada je na konferenciji za novinare u skupštini Srbije demantovao da je pominjao vojnu intervenciju na Kosovu, predsednik je još jednom pokazao šta u njegovoj terminologiji znači reč samoobmana.

Autor je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu (Peščanik.net)

( Ognjen Radonjić )